У периоду између Првог светског
рата и установљавања Трећег рајха, политичка, економска и социјална криза, коју
је Немачка нагло искусила као резултат пораза у Првом светском рату, донела је
успон покрета познатог као „Конзервативна револуција“, који се такође често
назива и као „Конзервативни револуционарни покрет“, а чији се чланови понекад
именују као „револуционарни конзервативци“ или чак „неоконзервативци“.
Израз „Конзервативна револуција“
сам по себи је постао популаран као резултат беседе из 1927. године, од стране
чувеног песника Хуга фон Хофманштала, који је био римокатолички културолошки
конзервативац и монархист.[1] Овде је Хофманштал
изјавио: „Процес којим ја говорим је
ништа мање него конзервативна револуција на таквој скали као историја Европе
која никад није позната. Њен предмет је облик, нова немачка стварност, у коју
ће читава нација учествовати.“[2]
Иако су ови изрази давали
утисак да је Конзервативна револуција састављена од људи који су делили исти
поглед на свет, заправо то није био случај, зато што су њени филозофи и лидери
често били у несугласицама.
Штавише, упркос чињеници да су
филозофске идеје произишле из „новог конзервативизма“ имале утицај на немачки
национал-социјализам, и такође на фашизам, погрешно је претпостављати да су те
особе припадале фашизму или „прото-нацизму“. Иако су неки револуционарни конзервативци величали
италијански фашизам и поједини се такође прикључили национал-социјалистичком
покрету (премда многи нису), уопштено, њихови погледи на свет су се разликовали
од оба ова политичка покрета.
Тешко је адекватно сумирати
гледишта конзервативних револуционара због чињенице да су многи од њих држали
таква становишта да су једни другима били супростављени. Оно што су, уопштено,
имали заједничко јесте свест о важности „фолка“ (у контексту „народа“; Volk – немачки; народ – српски; folk, nation, ethnicity or people – енглески) и културе, идеја „фолксгемајншафт“ (Volksgemeinschaft – немачки; народна заједница – српски; folk-community – енглески), и одбацивање
марксизма, либерализма и демократије (нарочито парламентарне заједнице). Идеје
које су им такође биле заједничке су: одбацивање линеарног
концепта историје у корист цикличног, конзервативна и немарксистичка форма
социјализма, и успостављање ауторитарне елите.[3]
Укратко,
покрет је створен од стране Немаца који су имали нека конзервативна убеђења,
али су били незадовољни стањем у коме се нашла Немачка, захваљујући поразу у
Првом светском рату, те су настојали да уздигну идеје које су биле истовремено
конзервативне и револуционарне.
У циљу добијања адекватне идеје
о природи Конзервативне револуције и њених гледишта, најбоље је анализирати
главне интелектуалце и њихове ставове. Следећи редови даће кратак преглед
најзначајнијих интелектуалаца и њихових кључних филозофских доприноса из домена
Конзервативне револуције.
Визионари Трећег рајха
Најзначајнији Немци који су
имали оптимистичне визије када је у питању естаблишмент Трећег рајха били су
Штефан Георге, Артур Мелер ван ден Брук и Едгар Јулиус Јунг. За разлику од
друге двојице, Штефан Георге није био типичан политички мислилац, већ песник.
Георге је своју револуционарно-конзервативну визију „новог рајха“ изразио кроз
песништво, које је утицало на многе младе немачке националисте и интелектуалце, те је стога он са историјског аспекта значајан.
Артур Мелер ван ден Брук
Мелер ван ден Брук је био
културни историчар и постао је политички активан на крају Првог светског рата.
Био је један од оснивача „Јуниклуба“ и њен идеолошки лидер.[5] У „Пруском стилу“ („Der
Preußische Stil“)
описао је шта би то по њему био пруски карактер, чије су кључне карактеристике
биле „воља за државом“, и у „Праву младих народа“ („Das Recht
der jungen Volker“)
представља идеје „младих народа“ (укључујући Немачку, Русију и Америку) и
„старих народа“ (убрајајући Енглеску и Француску), заговарајући савез између
„младих“ виталних нација које би савладале хегемонију Британије и Француске.[6]
Године 1922, за књигу „Нови
фронт“ („Die
neue Front“), заједно са Хајнрихом фон Глајхеном и Максом Хилдебертом Боемом, прилаже
манифест „Младих конзервативаца“ („Jungkonservativen“).[7] Годину дана
касније, Мелер ван ден Брук објављује своје најпознатије дело под називом
„Трећи рајх“ („Das Dritte Reich“), на енглески преведено као „Germany’s Third
Empire“, у којем је свеобухватно изложио свој светоназор.[8]
У „Трећем немачком рајху“, Мелер је направио поделу на четири политичка
становишта:
- револуционарно
- либерално
- реакционарно и
- конзервативно.
Револуционари, који су се
првенствено односили на комунисте, били су нереални у смислу да су веровали да
могу потпуно да одбаце све досадашње вредности и традиције.
Либерализам је критикован због радикалног индивидуализма, који у суштини
износи еготизам и разградњу нација и традиција.
С друге стране, реакционари су
критиковани због нереалне тежње да оживе комплетну прошлост, верујући да је у
некадашњим друштвима све било позитивно.
Конзервативци, према Мелеровој
тврдњи, супериорнији су у односу на сва претходна становишта, зато што
„конзервативизам настоји да одржи националне вредности, истовремено чувајући
традиционалне вредности у оној мери колико још поседују снагу развоја, и
усвајањем нових вредности које оснажују виталност нације.“[9] Мелерова „конзервативност“ је, у суштини,
револуционарна конзервативност.
Мелер одбацује марксизам због
његовог рационализма и материјализма, које су, по њему, погрешне идеологије јер
нису успеле добро да сагледају људске заједнице и живот. „Социјализам почиње
тамо где се марксизам завршава“, објављује.[10] Мелер се залаже за
корпоративни немачки социјализам који препознаје значај нације и одбацује
класне борбе.
Што се тиче политике, Мелер се
одриче републиканизма и тврди да је истинска демократија она која узима учешће
у одређивању своје судбине. Одбацује монархију као застарелу и антиципира нови
облик власти у којем ће се појавити снажан вођа који стоји уз народ. „Нама су
потребне вође које себе виде у целини са нацијом, које поистовећују судбину
нације са својом.“[11] Овакав вођа ће успоставити „Трећи рајх, нови и коначни
рајх“, који ће решити немачке политичке проблеме (посебно њен проблем становника).
Едгар Јулиус Јунг
Још једна велика визија Трећег
рајха долази из пера Едгара Јулиуса Јунга, политички активног интелектуалца
који је написао обимну књигу „Владавина инфериорних“ [12] („Die Herrschaft der
Minderwertigen“), која се понекад назива и „библијом неоконзервативизма“.[13]
Ова књига, у којој су комбиноване идеје Шпана, Шмита, Парета и других
мислилаца, представљала је снажну критику либерализма.
Јунг одбацује либералну
демократију као владавину широке народне масе која је изманипулисана демагозима
и владавином новца, и због тога је имала урођену склоност ка плутократији.
Идеје Француске револуције „слобода, једнакост, братство“ су одбачене као рђави
утицаји на друштво, и основ су индивидуализма, за кога Јунг држи да је кључни
разлог пропадања. Јунг такође одбија марксизам као изопачен продукт Француске
револуције.[14] Према његовим речима,
Конзервативна револуција је: „обнова свих оних
основних закона и вредности, без којих човек губи везу са природом и Богом, и
без којих он није у стању да изгради истински поредак. Уместо једнакости треба
да буду инхерентна правила, уместо социјалне свести нужна је интеграција у
хијерархијско друштво, уместо механичких избора – органска елита, на место бирократије
поставити искрену и одговорну самоуправу, а напредак широке народне масе
заменити правима поносних људи.[15]
Уместо либералних и
марксистичких облика, Јунг предвиђа успостављање новог рајха који ће користити
корпоративну економију (сродну средњовековном еснафском систему) организовану
на федералној основи и која ће бити надахнута хришћанском духовношћу и
енергијом Цркве, и која ће бити вођена ауторитативном монархијом и елитом
сачињеном од одабраних компетентних чланова. Према Јунговим речима „држава као
највећи облик органске заједнице мора бити аристократска; од најмањег од највећег дојма: владавина најбољих. Чак је и демократија била
основана по том принципу.“[16]
Такође је критиковао
материјалистички концепт расе као „биолошки материјализам“, и уместо тога
истицао је културно-духовни ентитет. Осим тога, одбацио је национализам у
уобичајеном смислу те речи, подржавајући концепт федералне, наднационалне и
пан-европске империје, иако је признавао значај народа и различитост етничких
група. Уствари, Јунг је веровао да нови рајх треба да се изгради на
„несаломивим народним темељима из којих народна борба може да узме облик“.[17]
Током своје политичке
активности, дошао је до ступња где је изразио одбојност према национал-социјалистичком
покрету захваљујући личној аверзији према Хитлеру, као и према његовом ставу по
којем је национал-социјализам производ модернизма и идеолошки повезан са
марксизмом и либерализмом. Јунг је био веома активан у противљењу НСДАП-у и
крајње одговоран због формулисања Папеновог обраћања у Марбургу, у коме је
критикована Хитлерова влада из 1934, а што је довело до Јунгове смрти у Ноћи
дугих ножева.[20]
Ипак, Едгар Јунг није се
задовољио само изношењем својих идеја на папир, већ је имао велике политичке
амбиције и активно је радио са партијама и конзервативцима који су се слагали
са њим у периоду од 20-тих година прошлог века па све до 1934.[18] Неопходност
борбе је ионако већ био део Јунгове филозофије:
„Ако
немачки народ види да су борци још међу њима, онда он такође постајe свестан борбе као најузвишеније
форме бивствовања. Немачкој судбини су потребни мушкарци који тиме овладавају.
За ту светску историју је створен човек.“
[19]
Теоретичари суноврата: Шпенглер и Клагес
Освалд Шпенглер
Најпознатији теоретичар
суноврата јесте Освалд Шпенглер, „доктор-пророк“, који је предвидео пад високе
западне културе у свом магнум опусу „Пропаст Запада“. Према Шпенглеру, свака
висока култура има своју „душу“ (ово се односи на суштински карактер културе) и
пролази кроз предвидљиве кругове рођења, развоја, постигнућа и смрти, који
наликују животу биљке.[21] Цитирајмо Шпенглера: „Једна култура рађа се у тренутку када се једна
велика душа пробуди из прадушевног стања вечно детињастог
људства, када се лик одваја из безличнога, а ограничено и пролазно одваја из
безграничног и стално мирног. Цвета на тлу тачно ограниченог земљишта, за које
је везана као биљка. Једна култура умире када је дотична душа остварила све
своје могућности у облику народа, језика, верских учења, уметности, држава,
наука, и потом се поново враћа у прадушевност.“[22]
Постоји важна разлика у овој
теорији између културе и цивилизације. Култура се односи на почетну фазу високе
културе која је означена руралним животом, религиозношћу, виталношћу, вољом за
моћ, и узлазним инстинктима, док се цивилизација односи на каснији ступањ који
је обележен урбанизацијом, нерелигиозношћу, чистим рационалним инстинктима,
механизованим начином живота, и декаденцијом. Шпенглер се посебно фокусирао на
три високе културе, из којих је извео компарацију:
магијска (арапска), класична (античка) и данашња западна висока култура. Био је
мишљења да ће Запад, који је у својој каснијој фази постао цивилизација, ускоро
ући у завршну империјалистичку и „цезаристичку“ фазу – ступањ који, према
Шпенглеру, означава коначни бљесак пре краја високе културе.[23]
Ипак, можда је Шпенглеров
најзначајнији допринос Конзервативној револуцији његова теорија „пруског
социјализма“, у којој је истакао прусијанизам и социјализам, а који образују
основно његово становиште да конзервативци и социјалисти треба да се уједине. У
овој књижици он уверава да је пруски карактер, који је био немачки карактер пар
екселанс, у суштини био социјалистички. За Шпенглера, истински социјализам је
пре ствар етике него економије.[24]
Овај етички, пруски социјализам
подразумева развијање и практиковање радне етике, дисциплине, послушности,
осећаја дужности за колективно добро и добро државе, пожртвовање, и могућност
достизања неког чина захваљујући таленту. Пруски социјализам се разликује од
марксизма и либерализма. Марксизам није истински социјализам због
материјалистичког духа и зато што је заснован на класном сукобу који је контрадикторан
етичким принципима пруске државе. Такође, супротно пруском социјализму стајали
су либерализам и капитализам, који су негирали идеју дужности, практикујући
„пиратски принцип“ створен владавином новца.[25]
Лудвиг Клагес
Иако мање утицајан, Лудвиг
Клагес је свакако вредан пажње. Теоретичар суноврата, који се није усредсредио
на високу културу, већ на суноврат живота (који је у супротности са самом
егзистенцијом). Клагесова теорија, названа „биоцентризам“ поставила је
дихотомију између душе (Seele)
и духа (Geist), двеју снага у људском животу које су међусобно у
психолошкој борби. Душа се може појмити као чист живот, витални импулс, и
осећање, док се дух може схватити као апстрактни интелект, механичка и
концептуална мисао, разум и воља.[26]
Према (његовој) биоцентричној
теорији, у првобитним преисторијским временима, човекова душа и његово тело су
били сједињени и, према томе, људи су живели екстатично у складу са начелима
живота. С временом, човеково бивствовање је поремећено духом, што је
проузроковало да људи користе концептуалну (супротну симболичној) мисао и
рацио, те су започели одвајање тела и душе. У теорији, што је људска историја
напредовала, то је живот постајао ограниченији и упропашћавајући, захваљујући
духу у дугом и незаустављивом процесу који се завршава потпуном механизацијом,
урбанизацијом и дехуманизацијом људи. „Машина се већ ослободила човекове
контроле“, пише Клагес, „она није више човекова слушкиња; заправо, човек је постао роб машине.“[27]
Овај финални стадијум је
обележен таквим стварима као што је потпуно отцепљеност од природе, уништење
природне средине, масовно мешање раса, и недостатак истинског живота, који
коначно предсказује крај човечанства, захваљујући урушавању природног поретка.
Клагес изјављује: „изгледа да ће потпуна
деструкција свега неминовно довести до претходног закључка“.[28]
Шпан и јединствена држава
Отмар Шпан (од 1919. до 1938.
године професор на Универзитету у Бечу) је био утицајан, али, упркос његовој
ентузијастичкој подршци национал-социјализму, уклоњен од власти Трећег рајха
због неколико идеолошких несугласица.[29] Био је поборник теорије познате као
„универзализам“ (који је потпуно другачији од уобичајеног значења те речи).
Његов универзалистички приступ економији, политици, друштву и науци је изложен
у бројним књигама, од којих је најважнија „Истинска држава“ („The True State”).[30]
Шпанов универзализам је била
корпоративна теорија која је одбацивала индивидуализам. Да би разумели Шпанову
негацију индивидуализма, неопходно је разумети шта „индивидуализам“ јесте, зато
што постоје различите и неретко контрадикторне дефиниције тог појма.
Индивидуализам овде односи се на концепт према коме је индивидуа апсолутна и
ниједна супра-индивидуална стварност не постоји (и стога, друштво није ништа
друго до збира атома). Читалац мора бити свестан да Шпан није потпуно негирао
индивидуу, већ је радије порицао индивидуалистичку идеологију.[31]
Према универзалистичкој теорији,
индивидуа постоји само унутар одређене заједнице или друштва; целина (свеукупно друштво) произилази из делова
(индивидуе), и зато делови истински не постоје мимо целине.[32] Шпан пише: „То је основна истина свих друштвених наука… то да
индивидуе нису те које су истински стварне, већ је то целина, а индивидуе су
стварне и постојне само онолико колико припадају целини.“[33]
Поред тога, друштво и држава
нису у потпуности раздвојени, јер од државе долазе права за индивидуу, породицу
и друге групе. Шпан је одбацио либерализам, капитализам, демократију и
марксистички социјализам као индивидуалистички, материјалистички и искварен
продукт француско-револуционарних идеја. Док је у ранијим друштвима индивидуа била
интегрисана у заједницу, модеран живот са својим либерализмом је расцепкао
друштво. Према Шпану, „човечанство може да се помири са чињеницом да ће
сиромаштва увек бити. Оно са чим масе никада не смеју да се помире јесу губитак
поседа, егзистенцијална несигурност, раскорењивање и ништавило.“[34] Противтежу
модерном суноврату, Шпан види у образовању побожне хришћанске, корпоративне,
хијерархијске и ауторитарне државе сличне Првом рајху (Свето Римско
царство).
Мање познати
конзервативно-револуционарни академик Ханс Фрејер, имао је слична гледишта као
Шпан и оспоравао је идеје и плодове „просветитељства“, нарочито секуларизма,
идеју универзалног разума, концепт универзалног човечанства, урбанизацију и
демократизацију. Против модерног друштва исквареног овим стварима, Фрејер је
представио идеју „потпуно интегрисаног друштва“, које би било у потпуности
остварено моћном недемократском државом. Култура, народ, раса и религија треба
да чине основу друштва и државе, како би се повратио осећај заједнице и заједничких
вредности. Фрејер се такође придружио национал-социјалистима верујући да ће
покрет реализовати његове замисли, али касније је осетио разочарење јер је
увидео репресивни карактер истих током Трећег рајха.[36]
Церер и елитистичка теорија
Ханс Церер је био истакнут
сарадник и уредник „неоконзервативног“ магазина „Дело“ („Die Tat“) и стога један од оснивача
интелектуалне групе познате под називом „Делокруг“ („Tat-Kreis“). Церер је био
становишта да „сви покрети почињу као интелектуални покрети добро поткованих
мањина који, због противречности између онога што јесте и онога што би требало
да буде, освајају иницијативу.“[37] Његова теорија је донекле сродна Паретовом
концепту „циркулације елита“ – веровао је да су интелектуалци, у већини
случајева обдарени и интелигентни људи произишли, из ма које друштвене класе,
били крунцијални у одређивању будућег друштвеног поретка и његових идеја.
У Немачкој тога доба, средња
класа, која је чинила велики удео у друштву и којој је Церер припадао,
суочавала се са бројним економским проблемима. Церер је сањао да нови политички
поредак буде установљен од стране младих интелектуалаца средње класе, које је
покушао да анимира. Овај нови поредак допринеће укидању несигурне Вајмарске
републике и успостави ауторитарне елите створене углавном од таквих
интелектуалаца. Ова елита неће бити предмет контроле маса и изабраће своје
чланство на основу критеријума личних квалитета и способности, без обзира на
друштвени статус или богатство.[38]
Церерова визија није остварена
због низа пропуста за успоставу нове државе засноване на „револуцији одозго“,
као и због јачања НСДАП-а, на које је покушао да утиче раних 30-их година 20.
века упркос презиру према владајућој партији и, након узалудног покушаја,
повлачи се из политичког живота. Међутим, већина револуционарно-конзервативних
мислилаца није замишљала елиту као групу састављену готово искључиво од
интелектуалаца, већ је приметно да су они са Церером делили становиште да једна
ауторитарна елита треба да буде отворена за квалификоване појединце свих класа
и категорија.
Зомбарт и конзервативни социјализам
Социјалисти са националистичким
и конзервативним стремљењима као што су Паул Ленш, Јохан Пленге, Вернер
Зомбарт, Артур Мелер ван ден Брук и Освалд Шпенглер, чинили су нови национални конзервативни
социјализам. Наравно, треба имати на уму да немарксистички социјализам има дугу
историју у Немачкој, укључујући и такве људе као што су „академски фотељашки
социјалисти“ („Kathedersozialisten“) Адолф Штекер и Фердинанд Тенис.[40] Вернер
Зомбарт је испрва био марксиста, али се касније разочарао у марксистичку
теорију која, по његовом схватању, више од капитализма, штети људском духу и
органској заједници.
Зомбарт је у највећој мери
запамћен по радовима о природи капитализма, поготово по делима у којима
повезује материјалистички карактер Јевреја са капитализмом. Опсесија профитом,
окрутне пословне навике, равнодушност према квалитету и „обична рационализација
и апстракција трговачких особина“ су кључни подстрекачи капитализма, разарања
сваке „радничке заједнице“ и прекида веза између људи, који су више били
окренути једни другима у средњовековном друштву.[41] Зомбарт пише: „Да би се капитализам развио, неопходно је претходно
да се обичан човек промени до тачке непрепознавања, као и да уступи место
рационалистички склоном механизму. Потребно је постићи трансвалуацију свих
економских вредности.“[42]
Зомбартове главне примедбе
марксизму састојале су се у чињеници да марксизам за циљ има да потисне сва
верска и национална осећања и укорењене вредности аутохтоне културе; марксизам није усмерен унапређивању човечанства, већ
чистом задовољству. Супротно марксизму и капитализму, Зомбарт се залагао за
немачки социјализам у коме ће економска политика бити „вођена на корпоративни
начин“, експлоатација би се окончала, а у читавој држави би се поштовала
хијерархија и социјална заштита.[43]
Радикализам и национализам: Јингер и Никиш
Ернст Јингер
Ернст Јингер је познат по свом
делу у коjем је предочио позитивну страну
ратовања и борбе, засновану на личном искуству из Првог светског рата. Јингер
је одбацио буржујску цивилизацију комфора и сигурности, за коју је сматрао да
је слаба и умирућа, фаворизујући набојит и „величанствен“ доживљај ратне акције
и пустоловине која човека буржујства трансформише у „ратника“. Ратнички тип се
борио „против вечите утопије мира, задовољства и савршенства.“[44] Јингер је веровао да
су кризе и немири код Немаца након Првог светског рата, у суштини, добре
ствари.“
У својој књизи „Радник“ („Der
Arbeiter“), „ратник“ је праћен „радником“, новим типом који ће постати
доминантан након завршетка буржујског поретка. Јингер је схватио да је модерна
технологија променила свет; појединац је изгубио своју
индивидуалност и слободу у механизованом свету. Тако је наслутио друштво у коме
ће људи прихватити анонимност у маси и покорно служити држави; становништво ће искусити „потпуну мобилизацију“.
Цитирајмо Јингера: „Потпуна мобилизација је далеко
мање конзумирана него што она конзумира себе;
у рату
и миру она изражава тајну и неумољив захтев према чему наш живот у епохи маса и
машина зависи. Тако испада да сваки појединачни живот постаје, све више
недвосмислено, живот радника; и да, пратећи ратове
витезова, краљева и грађана, сада имамо ратове радника. Први велики
двадесетовековни сукоб понудио нам је ресентимент његове рационалне структуре и његове окрутности.[46]
Јингерово прихватање технологије
у епохи „радника“ стоји донекле у супротности са становишта његовог брата
Фридриха Георга Јингера, који је упућивао критике модерној технолошкој цивилизацији
(премда ће се Јингер касније сложити са његовим становиштем).[47] Ернст Јингер
ће доцније променити ставове по питању Другог светског рата, и потом готово
преокренути читав свој светоназор, величати мир и индивидуализам; промена која није дошла без осуде са деснице.[48]
Ернст Никиш
Још један значајан радикални
националиста Конзервативне револуције био је Ернст Никиш, који је започео
политичку каријеру као комуниста, али коначно променио смер у наизглед необичну
комбинацију немачког национализма и руског комунизма: национал-бољшевизам. У складу са овом новом
доктрином, Никиш је заговарао савез између совјетске Русије и Немачке, у циљу
превазилажења Версајског уговора, као и супростављању моћи капиталистичких и
анти-националистичких нација Запада. Ипак, ова девијантна фракција, у поређењу
са комунистима и анти-комунистичким националистима, остала је безначајна
мањина.[49]
Политичка теорија: Шмит и Хаусхофер
Карл Шмит
Карл Шмит је био значајан
католички филозоф, политичар и правник који је имао
велики утицај на политичке прилике и који је био подржан од стране власти
Трећег рајха. Његова најпознатија књига је „Концепт политичког“, иако је био
аутор и бројних других радова, укључујући политичку теологију и кризу
парламентарне демократије.
„Политички“, за Шмита, био је
концепт различит од политике у уобичајеном смислу те речи и био је заснован на
дистинкцији између „пријатеља“ и „непријатеља“. Политички постоји свуда где и
непријатељ, група која је различита и која носи различите интересе, и са којом
је могућ сукоб. Овај критеријум укључује обе групе, како мимо државе, тако и
унутар ње, и самим тим и међудржавни као и грађански рат. Популација може бити
јединствена и мобилна кроз политички чин, у којем је непријатељ идентификован и
нападнут.[50]
Шмит је такође бранио право на
диктатуру, коју је разликовао од „тираније“. Диктатура је облик владавине која
се установљава када постоји „ванредно стање“ или хитан случај у коме је
неопходно заобићи споре парламентарне процесе у циљу одбране закона. Према
Шмиту, диктаторска снага је присутна у било ком случају у којем држава или
лидер вежбају снагу независно од сагласности већине, без обзира да ли је држава
„демократска“. Врховна владавина је моћ којом се решава посебно стање у држави,
и стога, „владар је онај који одлучује о ванредном стању“.[51]
Поред тога, Шмит критикује
парламентарну или либералну демократију тврдећи да је првобитна основа
парламентаризма - који доприноси да подела власти и отворен и рационалан
дијалог између партија резултирају уређеном државом - заправо негација реалне
страначке политике, у којој политички лидери, коалиције и интересне групе могу
одлучити мимо дискусије. Још један значајан Шмитов аргумент састајао се у тези
да истинска демократија није либерална демократија, у којој се већи број група
третира једнако унутар државе, већ јединствена и хомогена држава у којој одлуке
лидера изражавају вољу јединственог народа. Према Шмиту: ,,свака права демократија почива на принципу да нису
само једнаки равноправни, већ и да неједнаки неће бити третирани равноправно.
Стога, демократија захтева прво хомогенизацију и потом, уколико је потребно,
уклањање или искорењивање различитости.“[52]
Карл Хаусхофер
Карл Хаусхофер је био још један
политички мислилац добро познат по свом теоретском раду на геополитици која има
за циљ да унапреди немачко поимање међународне политике и географије. Хаусхофер
је тврдио да нације не само што имају право да бране своју земљу, већ такође
имају право и да се прошире и колонизују нове земље, посебно када њихова земља
постаје пренасељена. Немачка нација је била у том положају и стога је имала
право на животни простор (Lebensraum) због пренасељености. У циљу превазилажења
доминације англо-америчке структуре моћи, Хаусхофер се залагао за нови систем
савезништва који би првенствено укључивао немачко-руску алијансу (стога,
Хаусхофер може да се сматра „евроазијцем“). Он је приступио
национал-социјалистима, али су његове идеје одбачене од стране геополитичара
Трећег рајха због њиховог непријатељства према Русији.[53]
Утицаји Конзервативне
револуције
Мислиоци Конзервативне
револуције нису имали само директан утицај на прилике у Немачкој током раног
20. века, већ су такође дубоко и
дуготрајно утицали на десничарску (у неким случајевима чак и на левичарску)
мисао све до данашњих дана. Поред директног утицаја на национал-социјализам, па
све и да претпоставимо да Ото Штрасер не припада Конзервативној револуцији,
ипак је очигледно да је штрасеризам био инспирисан идејама Артура Мелера ван
ден Брука и Освалда Шпенглера.[54]
Франсис Паркер Јоки, писац „Империје“,
такође је био инспирисан Шпенглером, Шмитом, Зомбартом и Хаусхофером.[55] Јулијус Евола,
познати италијански традиционалиста, још један је писац који је био инспирисан
конзервативно-револуционарним интелектуалцима, што је јасно видљиво у његовим
делима „Човек међу рушевинама“ и „Стаза цинабарита“.
У последње време, видљиво је да
конзервативни револуционари у великој мери надахњују Европску нову десницу.
Армин Мелер, који сам по себи може да се сматра делом немачке Конзервативне
револуције, као и Нове деснице, познат је по својој утицајној књизи
„Конзервативна револуција у Немачкој 1918-1932“ (Die „Konservative Revolution
in Deutschland 1918–1932“).[58] Поред тога, у својој веома значајној књизи
„Против демократије и једнакости: Европска Нова
десница“, Томислав Сунић такође преузима многе интелектуалне концепте од
конзервативних револуционара, укључујући Шмита, Шпенглера, и у мањем обиму
Шпана и Зомбарта.[59]
Још један интелектуалац Нове
деснице, Александар Јакоб, преводилац Јунгове књиге „Владавина инфериорних“,
такође је одговоран за више радова о различитим конзервативним
револуционарима.[60] Када се узму у обзир ове чињенице, постаје очигледно да се
много тога може научити проучавањем историје и идеја немачке Конзервативне
револуције. То је извор филозофског богатства који може да унапреди
конзервативну позицију и који, чак и данас, оставља траг на становишту деснице.
Notes:
1] On Hofmannsthal’s political
views, see Paul Gottfried, “Hugo von Hofmannsthal and the Interwar European
Right.” Modern Age, Vol. 49, No. 4 (Fall 2007), pp. 508–19.
[2] Hugo von Hofmannsthal, Das
Schrifttum als geistiger Raum der Nation (Munich, 1927). Quoted in Klemens von Klemperer, Germany’s
New Conservatism; Its History And Dilemma In The Twentieth Century
(Princeton: Princeton University Press, 1968), p. 9.
[3] Armin Mohler, Die
Konservative Revolution in Deutschland 1918–1932 (Stuttgart: Friedrich
Vorwerk Verlag, 1950).
[4] Robert Edward Norton, Secret
Germany: Stefan George and
his Circle (Ithaca, NY:
Cornell University Press, 2002).
[5] Klemperer, Germany’s
New Conservatism, pp. 102–111.
[6] Klemperer, Germany’s
New Conservatism, pp. 156–159.
[7] Mohler, Die Konservative
Revolution in Deutschland, p. 329.
[8] Arthur Moeller van den Bruck,
Germany’s Third Empire (New York: Howard Fertig, 1971).
[9] Ibid. p. 76.
[10] Ibid. p. 245.
[11] Ibid. p. 227.
[12] Edgar Julius Jung, The
Rule of the Inferiour, trans. Alexander Jacob (Lewiston, New York: Edwin
Mellon Press, 1995).
[13] Larry Eugene Jones, “Edgar
Julius Jung: The Conservative Revolution in Theory and Practice,” Conference
Group for Central European History of the American Historical Association,
vol. 21, Issue 02 (June 1988), p. 142.
[14] Ibid.
[15] Edgar J. Jung, Deutsche
uber Deutschland (Munich,
1932), p. 380. Quoted in Klemperer,
Germany’s
New Conservatism, pp. 121–22.
[16] Jung, The Rule of the
Inferiour, p. 138.
[17] Jung, “Sinndeutung der
konservativen Revolution in Deutschland.” Quoted in Jones, “Edgar
Julius Jung,” p. 167. For an overview of Jung’s philosophy, see:
Jones, “Edgar Julius Jung,” pp. 144–47, 149; Walter Struve, Elites Against
Democracy; Leadership Ideals in Bourgeois Political Thought in Germany,
1890-1933 (Princeton, N.J.: Princeton University, 1973), pp. 317–52; Alexander
Jacob’s introduction to Europa: German Conservative Foreign Policy
1870–1940 (Lanham, MD, USA: University Press of America, 2002), pp. 10–16.
[18] Jones, “Edgar Julius Jung,”
pp. 145–48.
[19] Jung, The Rule of the
Inferiour, p. 368.
[20] Jones, “Edgar Julius Jung,”
pp. 147–73.
[21] Oswald Spengler, The
Decline of the West Vol. 1: Form and Actuality (New York: Alfred A. Knopf,
1926).
[22] Ibid. p. 106.
[23] Ibid. For a good
overview of Spengler’s theory, see Tomislav Sunic, Against Democracy and
Equality: The European New Right (Third Edition. London: Arktos, 2010), pp. 91–98.
[24] Oswald Spengler, Selected
Essays (Chicago: Gateway/Henry Regnery, 1967).
[25] Ibid.
[26] See: Joe Pryce, “On The
Biocentric Metaphysics of Ludwig Klages,” Revilo-Oliver.com, 2001, http://www.revilo-oliver.com/Writers/Klages/Ludwig_Klages.html,
and Lydia Baer, “The Literary Criticism of Ludwig Klages and the Klages School:
An Introduction to Biocentric Thought.” The Journal of English and Germanic
Philology, Vol. 40, No. 1 (Jan., 1941), pp. 91–138.
[29] Klemperer, Germany’s
New Conservatism, pp. 204–5.
[30] Othmar Spann, Der Wahre
Staat (Leipzig: Verlag von Quelle und Meyer, 1921).
[31] Barth Landheer, “Othmar
Spann’s Social Theories.” Journal of Political Economy, Vol. 39, No. 2
(Apr., 1931), pp. 239–48.
[32] Ibid.
[34] Spann, Der wahre Staat,
p. 120. Quoted in Sunic, Against Democracy and Equality, pp. 163–64.
[35] Janek Wasserman, Black Vienna, Red Vienna: The
Struggle for Intellectual and Political Hegemony in Interwar Vienna,
1918–1938 (Saint Louis, Missouri: Washington
University, 2010), pp.
73–85.
[36] Jerry Z. Muller, The
Other God that Failed: Hans Freyer and the Deradicalization of German
Conservatism (Princeton: Princeton University Press, 1988). The single
book by Hans Freyer to be translated into English is Theory of Objective
Mind, trans. Steven Grosby (Athens, OH: Ohio University Press, 1998).
[37] Hans Zehrer, “Die
Revolution der Intelligenz,” Tat, XXI (Oct. I929), 488. Quoted in
Walter Struve, “Hans Zehrer as a Neoconservative Elite Theorist,” The
American Historical Review, Vol. 70, No. 4 (Jul., 1965), p. 1035.
[38] Struve, “Hans Zehrer as a
Neoconservative Elite Theorist.”
[39] Ibid.
[40] Klemperer, Germany’s
New Conservatism, pp. 57–58. On Tönnies, see Christopher Adair-Toteff,
“Ferdinand Tonnies: Utopian Visionary,” Sociological Theory, Vol. 13,
No. 1 (Mar., 1995), pp. 58-65.
[42] Werner Sombart, Economic
Life in the Modern Age (New Brunswick, NJ, and London:
Transaction Publishers, 2001), p. 129.
[43] Jacob, “German Socialism as
an Alternative to Marxism.”
[44] Ernst Jünger, ed., Krieg
und Krieger (Berlin,
1930), 59. Quoted in Klemperer,
Germany’s
New Conservatism, p. 183. See also Ernst Jünger’s Storm of Steel,
trans. Basil Greighton (London: Chatto & Windus, 1929) and Copse 125
(London: Chatto & Windus, 1930).
[45] Klemperer, Germany’s
New Conservatism, pp. 185–88.
[47] Alain de Benoist, “Soldier
Worker, Rebel, Anarch: An Introduction to Ernst Jünger,” trans. Greg Johnson, The
Occidental Quarterly, vol. 8, no. 3 (Fall 2008), p. 52.
[48] Julius Evola, The Path
of Cinnabar (London:
Integral Tradition Publishing, 2009), pp. 216–21.
[49] Klemens von Klemperer,
“Towards a Fourth Reich? The History of National Bolshevism in Germany,”
The Review of Politics, Vol. 13, No. 2 (Apr., 1951), pp. 191–210.
[50] Carl Schmitt, The Concept
of the Political, expanded edition, trans. G. Schwab (Chicago:
University of Chicago Press, 2007).
[51] Carl Schmitt, Political
Theology: Four Chapters on the Concept of Sovereignty, trans. G. Schwab (Chicago: University
of Chicago Press, 2005),
p. 1.
[52] Carl Schmitt, The
Crisis of Parliamentary Democracy, trans. E. Kennedy, (Cambridge, Mass.:
MIT Press, 1985), p. 9.
[53] Andrew Gyorgy, “The
Geopolitics of War: Total War and Geostrategy.” The Journal of Politics,
Vol. 5, No. 4 (Nov., 1943), pp. 347–62. See also Mohler, Die Konservative
Revolution in Deutschland, p. 474.
[54] Otto Strasser, Hitler
and I (Boston: Houghton Mifflin Co., 1940), pp. 38–39.
[55] Francis Parker Yockey, Imperium:
The Philosophy of History and Politics (Sausalito, Cal.: Noontide Press,
1962).
[56] Julius Evola, Men Among
the Ruins (Rochester, Vt.: Inner Traditions, 2002).
[57] Evola, The Path of
Cinnabar, pp. 150–55.
[58] See note #3.
[59] See Sunic, Against
Democracy and Equality, pp. 75–98, 159–64.
[60] See Jacob, Europa;
“German Socialism as an Alternative to Marxism”; Introduction to Political
Ideals by Houston Stewart Chamberlain (Lanham, Md.: University
Press of America,
2005).
Counter-Currents Publishing
превод: Иван Петровић
