уторак, 31. јануар 2017.

Астерије Зограф: ЈЕДНОСТАВАН ЧОВЕК



Било је то 1973. године. Хипи покрет је у био у успону и најпопуларнији садржаји у музици су били сексуална револуција, дрога и негација Бога и породичних вредности. Против ових трендова и дегенерације изашао је истински револуционарни бенд из Џексонвила са Флориде. Линирд Скинирд је певао о породичним вредностима, вери у Бога, љубави према отаџбини, праву на поседовању оружја и једини је бенд који је певао о наркоманском лудилу. Са једноставним текстовима, окренути правим вредностима и испуњени носталгијом, послали су јасну безвременску поруку: остани једноставан!
   
Мама ми је рекла када сам био млад
Дођи седи поред мене, мој једини сине
И слушај пажљиво шта ћу ти рећи.
И ако то урадиш
Помоћи ће ти једног сунчаног дана.

Не жури се... Не живи превише брзо,
Невоље ће доћи и проћи ће.
Пронађи жену и наћи ћеш љубав,
И не заборави сине,
Постоји неко горе.



И буди једноставан човек.

Буди нешто што волиш и разумеш.

Буди једноставан човек.

Хоћеш ли урадити то за мене сине,

Ако можеш?



Заборави своју жудњу за новцем богатог човека

Све што ти треба је у твојој души,

И можеш то урадити ако покушаш.

Све што желим за тебе мој сине,

Јесте да будеш задовољан.



Дечаче, не брини.

Пронаћи ћеш себе.

Прати своје срце,

и ништа друго.

Можеш урадити то,

ако покушаш.

Све што желим за тебе мој сине,

јесте да будеш задовољан.

https://www.youtube.com/watch?v=sMmTkKz60W8

недеља, 29. јануар 2017.

Богољуб Пејчић: ЕГЗОДУС ГАЛИПОЉСКИХ СРБА



Једна егзотична оаза Срба на Галипољском полуострву, потресно везана са старим завијачем – негујући свој језик и свест о својој етничкој припадности, четири века живела је у потпуној изолацији, без икаквог сазнања о матичној земљи, из које су њихове праоце повели Турци као своје сужње. Потомци ових робова у селима Бајрамичу и Караџи, за Србију – земљу, дотад упамћену из усмених предања, сазнају тек 1912. године, када се коначно ломило и сломило Османлијско царство. Пораз муслиманске војске, могао се претпоставити крајем егзодуса галипољских Срба. Наставак је, међутим, следио обрнутим правцем са свим трагичним последицама које прате изгнанике и парадоксе, које, као да је Бог одредио за Србе: земља Србија, више није била земља њихове бајке. Смрт је у хаосу ратова носила галипољске Србе, као и све друге Србе, да би, када се све стишало и када су све битке добијене, насељене преостале галипољце у Пехчеву, комунистичке власти прогласиле – Македонцима.

Ово је прича о Србима из турског Галипоља. Најпре о Лазару Лазаревићу, 80-годишњаку који и јесте последњи галипољски Србин. Његови синови, унуци, његова браћа, то више нису. Тамо у Пехчеву, некадашњем турском чифлику, опет је забрањено српско име.
Лазар Лазаревић: „Не умем да кажем колико у годинама траје презиме Лазаревић, то су векови, колико – не знам. До комуниста, моја породица је била Лазаревић. Дође однекуд партизан, поручник са чином, родом из Струмице, црн као Циганин, позива и прави неке спискове за војне буквице. Каже да је стигла наредба да у Македонији нема више Срба. Нисам без уста да не знам да говорим. Питам откуд наредба, ко је потписао, и може ли да се један народ отпише и упише у други. Он виче да сам клика, великосрпска клика и да они са кликом другачије разговарају. За мој рачун, видим да је прост, не зна историју иако носи еполете. Опет ми каже да нема више Срба у Македонији и да сам ја од данас Лазаров. Лазаров нисам хтео да примим, може само Лазаревић. Велике су то биле трзавице. Он овако, ја онако. Напослетку, нисам узео буквицу са туђим презименом. Исте трзавице имао сам са матичарем. Уписао ме `Лазаревик`, без `ћ`, са неком тачком горе. И њему сам рекао да не примам `к` са том тачком горе, јер ми Срби имамо своје `ћ`, и да желим да ме тако пише. Сада у Пехчеву свима сметам што сам остао последњи Србин од свих мештана и Галипољаца. Ћутим и никоме не замерам, времена су таква.

Мој рођени брат, Александар, дуго се борио као учитељ да опет отвори српску школу. Наша школа је укинута 1941, када су дошли Бугари. Александра умало да ухапсе 1945. што је тражио српску школу, иако је био скојевац и комуниста. Једва су га одбранили наши Галипољци. Напослетку, примио је оно `Лазаров` и да буде Македонац, јер је то био услов да настави студије.
Имам четири сина, матичар их није уписао као Лазаревиће, јер им је место рођења Македонија. Не знам шта се у њима кува. Један је лекар у Београду – Живко Лазаров, Македонац.

Ја могу да говорим српски и македонски. Када говорим српски, унуци ме тешко разумеју. У Бајрамичу смо говорили старосрпски, нешто као врањански данас. Бајрамич дође између Белог (Егејског – прим. прев) и Мраморног мора, ближе овом другом. Много се причало и о нашем првом селу – Учдери. Учдера је била каменита, копаш земљу 20-30 сантиметара и удариш на камену плочу, којом се покривале куће, а и тесали крстови кад би неко умро. Учдера је удаљена три сата хода од Бајрамича, Караџа – још даље, преко једне велике планине. Србима је Бајрамич продао неки Бајрам-бег, Бог те пита када је то било. У Бајрамичу Срби се држали једно уз друго, Грци призећени из других села, временом су и сами пристајали да буду Срби, јер их, иначе, мештани, не би трпели. Исто се догађало и Србима у грчким селима; када приме грчки језик, одмах изгубе везу са својим народом.
 


После 1912, одмазда Турака над нама била је страшна, ваљда због победе Срба у Првом балканском рату. Пљачкали су нас, палили куће, двојицу мештана су убили, а мога оца ранили. Неки Коста Димитријевић побегао је из села и измолио од руског конзула у Цариграду лађу да нас пребаци у Србију. Понео је ко је шта могао. На лађи за Солун нашло се око 120 наших породица. Свака је бројала 5-6 душа. У Солуну смо пријављени српском конзулату, а одатле нас упутише железницом за Скопље. Био је то први сусрет са земљом коју су наши преци напустили пре толико векова. Као дете, нисам разумео због чега су сви ти људи око мене плакали. Са собом из Бајрамича понели смо наше црквено звоно, носио га је мој деда Мануил. Звоно је деда Мануил сам направио, било је тешко 80 килограма, и није се одвајао од њега. 


Требало је да нам разделе земљу у напуштеном турском селу Аџелар, мислим да се сад зове Александрово, и да у њему ми, Галипољци, опет будемо заједно. Десио се, међутим, опет рат. Тек што смо се сместили у Аџелару, убијен је аустријски престолонаследник у Сарајеву и Немци нападну Србију. Бугари ударе с леђа. У метежу, десетак наших породица крене за српском војском која се спремала да пређе Албанију. Покупили су на леђа децу и најнужније, али су их Бугари сустигли испод Призрена и повезане као стоку испратили за Скопље. Заједно са овим похватаним, Бугари су нас, Галипољце, потрпали у воз и интернирали у Србију, по нишким селима. Издата је команда да ниједан Србин ко каже да је Србин, не може да живи у Македонији. У околини Ниша смо радили на имањима, код газда, за парче хлеба. Ја сам био код једног газде који се звао Теодосије Богдановић. Њему сам чувао крмаче у детелини.

То је тако било до 1918. године. Грчка је била савезник Србије у рату. Неки војници Грци дођоше у Ниш и када су чули одакле смо, кажу да је сада у Бајрамичу грчка власт и да можемо слободно да се вратимо. Онда смо ми Галипољци кренули пешице за Скопље. У то време није било путева као сада. Успут наиђоше неки Босанци, старце и децу потрпаше у коњска кола, и заједно по мраку у вејавици, стигнемо у Врање. Била је то најстрашнија зима коју смо дотад доживели, јер у Галипољу ретко када је падао снег због топлих ветрова од Белог и Мраморног мора. У Врању нас оставе Босанци, и могу да кажем да нас Срби нису лепо примили. Чак су нас одвраћали од пута у Бајрамич, али смо били одлучни да кренемо даље. Срби су нам онда рекли: `у реду, ако тако желите`. Међутим, да смо остали ту у Врању – такво расположење је било – дали би нам земљу и подигли село. Али, стари хоће у родно место, хоће у Бајрамич, злопатили су се четири године по Србији радивши на туђим имањима и то им је досадило.

 
Кад смо стигли у Солун, пуче нова вест: Бајрамич није ослобођен, тамо су и даље Турци. У Солуну смо морали опет да тражимо посао, неки по варошима, већина по селима. Грци су нас, онако раштркане, сабрали и упутили у једно место које се звало Лутра. После добијемо премештај у Крајшу, ближе Солуну, у неке штале где су се одмарали трговачки коњи. Останемо тамо пуне две године. Кад наиђе нека болест, епидемија – која нас је сатрла, у Грчко-турски рат нас дочека преполовљене. Грци заузиму Бајрамич, потоваре све преостале Галипољце на брод и отпреме за Галипоље. Када смо стигли у Бајрамич у наше куће су били усељени избегли муслимани из Босне, али нису смели да нас дочекају – разбегали се по другим турским селима.

Грчка власт је помагала да за почетак добијемо семе, храну и ситну стоку. А и сами људи су почели да купују: неко краву, неко козу, скућевали се. Црквено звоно смо вратили на своје место и почели божју службу са правим попом. Деца су ишла у школу, учила само грчки. Власти су нас све од реда покрштавале, ја сам добио презиме Ласкаридис, замислите. После је грчки краљ Константин дозволио неко гласање, да се народ изјашњава, ни сада не знам разлог; тек, изби наредба да у року од месец дана све православно што је било у Турској мора да пређе у Грчку. У том опет дође до рата између Грчке и Турске. Заповеђено је да Грци одступе. Ја сам те 1922. имао 14 година. Наново смо морали да бежимо из Бајрамича. За разлику од првог пута, када ништа нисмо успели ни могли да носимо, сада смо могли. Ко је имао кола, волове, коње, могао је да потовари и тера. Могао је да остане онај ко хоће да се потурчи, таквих у Бајрамичу није било. Грдан свет, православни – српски, и онај из Караџе, крену пешице, преко Галипоља, у Солун. Код Сутлије, да нису Грци направили понтон, деца би се подавила у Марици, која ту дође тесна и дубока. Једна по једна кола су прелазила мост, домогосмо се и мора, одатле ми људи лађом до Солуна, а кола наставише путем, и сви се на крају нађосмо, опет, у оне штале. Грци су хтели да нас населе око Солуна, али наши нису пристали, бојали су се да нас не погрче.


У Солуну се обратимо српском конзулу, опричамо му све како јесте, решени да опет идемо у Србију. Српски конзул је одмах наредио да нас железницом упуте у Пехчево, у јужну Србију, где је било много напуштених турских кућа и имања. У Пехчеву нисмо баш радо били примљени. Мештани су већ раније приграбили остављену турску земљу у намери да је присвоје, али сада су морали да је уступе нама и то им је пало криво. Због тога је доста дуго трајала њихова мржња, својим женама нису дозвољавали да се удају за наше, али и ми нашима за њихове, тако да неке нарочите слоге није било, него смо се женили између себе. Сећам се, долазили смо на разне вашаре и весеља, али смо били подељени: на једној страни ми, на другој они. Ако смо играли у колу, девојке нисмо држали за руке, него за неке мараме, које су оне носиле, и опет посебно ми Галипољци, посебно мештани.

Заборавио сам да кажем, кад смо други пут бегали из Бајрамича, нисмо понели црквено звоно. Спустили смо га у бунар да га Турци не би пронашли, мислим да се и данас тамо налази. Стеван Галазовић, сад – Галазовски, из наше цркве у Бајрамичу, понео је икону Свете Петке и још је чува код себе, у капелици направљеној за нас, Галипољце.

Без обзира што су моји земљаци сада сви Македонци, ја остајем да будем Србин. Као дете причао сам, Грци су ме прекрстили у Ласкаридис, али је то овде одмах враћено, у Лазаревић. Други, моји Галипољци су још теже прошли: неки су имали грчко, па опет српско, па бугарско, па онда македонско презиме. Четири пута су мењали презимена, а ја само два. Чак су за време Бугара многи наши морали да буду и Бугари, само да сачувају живот. То ти је судбина, нас Галипољаца, напиши је негде ако можеш.“

Аргир Пујовски: „У Бајрамич селу где сам рођен 1903. звао сам се Пујић. Бугари су ми овде наденули презиме Пујев, а после ова власт – Пујовски. То је дело неког Јованче који нас је уписивао у књиге. Мислим да је тај Јованча био председник општине, оштар човек као гуја, који нама Галипољцима каже `овде се мора бити Македонац, нема Србин и Србија`. Поништио је све што смо и под Турцима у Галипољу 400 година живели као Срби.“

Стеван Галазовски: „Рођен сам у Бајрамичу 1897. Жена ми је исто отуда, Српкиња. Раније су сви моји били Галазовићи, а и ја, док оно нису мењане личне карте. После, видим, записано `Галазовски`. Питам, зашто Галазовски? Кажу да тако треба, да су нова времена. Неписменог човека можеш да вртиш како хоћеш, једино нису могли да изврте Лазу, оста он – Лазаревић. Доби он, Лаза, голему битку. Србин сам и ја, али коме то да причаш када је свуда записано Галазовски – Македонац. Мој син зна српски, међутим пошто се оженио Македонком, жена превладала. Из наше цркве у Бајрамичу понео сам и спасио икону Свете Петке. Чувам је иза куће, у капелици коју ми је син направио. У њој палим свеће и увек се сетим да смо боље живели тамо под Турцима, док Турци нису побеснели. Нису нам дирали ни славе, ни колач, ни наше српске обичаје.“

Филип Каракашев: „Мој отац Атанас Каракашевић и ја рођени смо у Бајрамичу. Овде сам доведен као дете и не памтим шта се одигравало с нама. Знам да су нас у последњем рату Бугари прекрстили у `Каракашев` и тако је остало до данас. Жена, Ленка, од оца Тодора Ставровића, исто је Галипољка. Имамо три сина, дао Бог и унучиће. Ми стари, у кући говоримо галипољски, то дође, старосрпски. Унуци нас слабо разумеју, а пошто имају тетку у Србији, кажу да `зборимо као тетка – српски`. Синови ми исто знају српски, али ми нисмо више Срби, сви смо записани у Македонце.



                             
Откуд Срби у Галипољу


Када је бугарски конзул у Једрену Т. Карајовов почетком овог века први јавио да у Тракији, на корену Галипољског полуострва живе две знатне оазе Срба које су сачувале свој матерњи језик и обичаје из старог завичаја, вест је у ондашњим научним круговима примљено уздржано, готово с неверицом, будући да се знало да је одвођено српско робље у царевину турских султана брзо губило своје национално име и свест о свом пореклу. Додуше, овај бугарски дипломата пише да је једна оаза у селу Бајрамич потпуно етнички чиста, док она друга, у Караџи, због већинског грчког становништва и међусобног орођавања „усваја грчки језик као свој“, те да већ има педесетак погрчених Срба.

Откуда и како су дошли ови Срби на Галипољско полуострво, историчари и етнолози немају једнообразни закључак. Јован Цвијић је сматрао да они потичу из села Јагодне у Метохији. Радован Самарџић, бавећи се бурном епохом Сулејмана, на једном месту пише: „Сматрало се, по предањима, обичајима и говором, да оаза Срба на Галипољу, оних који су пркосећи столећима сачували своје особености, потичу из крајева око Велике Мораве, приближније из околине Јагодине, и да је настала насилним пресељавањем крајем 16. или почетком 17. века. Затим су нађене вести према којима се галипољски Срби називају сремским „Сургунима“ (изгнаницима). Али, они се у документима, има претпоставки, јављају пре пада Београда, што упућује на то да су их Турци покупили приликом ранијих провала у Срем. Можда се у склопу ових питања и почетних одговора крије судбина и оних који су поведени из Срема 1521. и које су Турци могли одвојити од београдских сужања да их, знајући за галипољску насеобину, у њу упуте. У сваком случају, насилно отргнута од постојбине, с којом је изгубила сваки додир, ова група је показала потресну везаност са српским народом. Сачувала је свест о етничкој припадности, предање о својој прошлости и језик. После четири века, 1922. преселила се у своју земљу.

Етнограф Милинко Филиповић, који је многе године свог научног рада посветио истраживању порекла галипољских Срба и записивао сећања најстаријих чланова њихових породица, каже да су сагласни сви у једном – да потичу „од Јагодине“ и да су Турци превели њихове претке у Тракију као ратно робље. То су, наводно, били заробљени српски војници, њих педесетак, већином из јагодинских села, којима су придодате и њихове породице, и тако су сви, повезани ланцима, отпремљени пешице, цариградским путем, до каменог крша – Учдару. Успут су, кажу даље, мала деца падала од умора, умирала, а тек по неко, одређено да проживи, стављано је у кошаре робовског каравана.

Говорни језик галипољских Срба испитивао је филолог Павле Ивић и лингвистичком методом је утврдио његову сличност са говорним језиком којим се служе становници око Велике Мораве и суседних крајева.

И то би било све у настојању науке да одгонетне тајну матичног краја галипољских Срба. Но, да ли је село Учдара постојало и пре доласка српских робова, или су га они сами засновали, нема поузданих доказа. Село је било записано у цариградском катастру под именом Ташчилер, што би у преводу значило „каменари“. Исто је тако извесно да селу нису дали назив депортовани сужњи, јер да им је то било допуштено, сетили би се старог завичаја, свакако, имена неког свог села. Овако – Учдара, на српском не значи ништа, али опет на турском, то су „три реке“. Овим се рекама у летњим месецима губио траг у камену, препознавали су га само робови Србаља јер им је он показивао најкраћи пут до Мраморног мора којим су односили тесане камене плоче, касније узидаване у палате Цариградских везира. Милост султанова, да сужњима галипољским поклони четрдесет бивола и исто толико двоколица за превоз мермерних плоча, упућује на закључак да их је сматрао личним робљем и да нико није имао право да их продаје по малоазијским трговима или да их ставља уз весла галија, као што је учињено са 200 000 утамничених Срба после другог пада деспотовине Ђурђа Бранковића. Робови су, дакле, морали бити захвални што су на осамљеном каменару Учдаре живели релативно слободно у избама од прућа хранећи се бивољим месом и љивама пузавцима. Они јесу били под надзором санџак-бега, чији се сарај налазио у Галипољу граду, али ту им нико није нудио спасење Мухамедово, нити тражио да се одрекну својих хришћанских имена.
 



Српска реч, бр. 4
Септембар 1990.

петак, 20. јануар 2017.

ИНТЕРВЈУ: ЕВГЕНИЈ ТОПАЗ (ЗЛА НОВОРУСИЈА)



За почетак, реците нам нешто о вашем пројекту. Када сте основани и зашто придев „зла“? Који су ваши циљеви?

У овој фази, Зла Новорусија је пројекат са циљем да уједини руске националисте чији је разум остао непомућен. Рат у Новорусији је постао идеолошка снага која је дозволила руским националистима да докажу да они нису криминалци, већ заштитници народа, због чега сматрамо да је Новорусија почетна тачка нове генерације националиста. „Зла“ значи да ми одбацујемо било какву везу са људима који су одговорни за геноцид над Русима; наша водиља је освета, а наша победа је смрт за наше непријатеље. Потпуно поричем да смо ми добри момци.

Постоји стереотип међу многим европским националистима да су борци у редовима Новорусије комунисти, али ваш пројекат и многе друге групе као што су Русич, РНУ, Варјаг, Империјална легија, Корниловци, Легија Светог Иштвана, Србска акција, и многи појединци, не изгледају тако. Која је ваша идеолошка позиција заправо и који је ваш став о другим идеолошким правцима у Новорусији?

Неопходно је да се разуме једна ствар: када непријатељ убија нашу децу и жене, када покушава да потпуно разори наше градове, ми немамо времена за политичке несугласице. Наше је да се супроставимо армији која има много више војника и само уједињени можемо да поразимо непријатеља. Након победе заједно ћемо одлучити под којом бојом ћемо водити нашу земљу.

Како оцењујете политичку ситуацију и свакодневни живот у Новорусији сада, а како пре 2014. и ескалације ратних сукоба?

У 2014, људи су били инспирисани новим идејама; није им био потребан новац или комфор. Коначно им је дата шанса да изразе своје мишљење и да га одбране са пушком у руци; улице су запаљене, како артиљеријским пламеном, тако и пламеном народне воље. Данас је присутна идеолошка рецесија, људи још увек мрзе убице, али су такође уморни од рата и сиромаштва, што се може осетити. Не желим да коментаришем политичке прилике, јер под различитим заставама и слоганима, свака политичка опција ће заступати свој интерес, што је далеко од воље народа, као у свакој земљи.

Као члан ДШРГ Русича, како објашњавате то да се ваша група повукла из ратних операција? 

Већина официра и војника ДШРГ Русича су држављани Русије. Они су у потпуности испунили своју дужност да заштите децу и жене ове словенске земље, насупрот многим локалним мештанима који то нису учинили. Задатак ДШРГ Русича је био да заштити цивилно становништво, а не да се меша у игре локалних званичника; остављамо то људима који су узели оружје само ради материјалне користи.

Постоји ли шанса да Новорусија, као Крим, постане део Руске Федерације? Како видите Новорусију у будућем периоду?

Веома је тешко одговорити на ово питање. Ја могу да приметим процес формирања пуноправне државе, али да ли ће то бити независна држава или део Руске Федерације, не могу рећи.

Које је ваш став о руској влади на челу са Путином?

Ми смо себи поставили задатак да сачувамо животе, душе и разум словенском народу. Није толико битно ко је на власти, зато што народ јаког духа и трезвеног размишљања никада не може да постане поробљен, тако да ми не спроводимо никакву политичку активност и мишљење о власти задржавамо за себе.

Које је ваше мишљење о украјинској влади, а које о украјинским националистима који одбацују политичка и идеолошка убеђења украјинске владе? Многи мисле да су они само два лица истог новчића и да су заправо само корисно оруђе Запада и НАТО-а у њиховом рату против Русије.

Не постоји украјинска влада, већ само гомила словенских непријатеља које су опуномоћили ционистички касапини, а који не хају за украјински народ. Једино што је њима потребно јесте новац и истребљење људи који могу да представљају препреку на путу њихове моћи. Не постоје украјински националисти; ви сте преварени симболима које они користе. Њихова идеја је интернационална. Ако погледате шире, они су попут бољшевика. Није битно како они себе називају, важно је шта они раде, а они чине следеће:
- геноцид над словенским живљем, путем физичког уништења цивилног    становништва
- потпуна репресија над неистомишљеницима
- агитовање код исламских екстремиста са намером да им се прикључе
- сатанизација имиџа националисте, чињењем ратних злочина под националистичким симболима.
Једини који имају користи од постојања украјинског национализма јесу љубитељи Хануке. НАТО није објавио рат Русији, али је то само питање времена.

Приметио сам да Ви носите мајицу Молота, милитарног блек метал бенда који чврсто стоји на про-украјинским позицијама. Како то објашњавате?

Волим оно што Молот ради, иако су у политичком и идеолошком аспекту потпуно заказали, али то их не чини лошим музичарима.

За крај, који су ваши планови и да ли имате неку поруку за наше читаоце у Србији?

Планирам да останем истински син моје земље, да физички и идеолошки допринесем нашој победи. Желим да се захвалим српској браћи за њихову лојалност и подршку. Уколико буде било потребе, стегнућу песнице и борићу се и против српских непријатеља. Пожелео бих Србима да остану поносан и јак народ, способан да нападне оне који узурпирају њихову егзистенцију.



разговор водио: Иван Петровић

субота, 14. јануар 2017.

ОДБРАНИМО СРПСКУ ИМОВИНУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!




Још један немар за Србе на Космету огледа се и по питању српских радника у комбинату Трепча. Тим поводом, неколико родољубивих организација одржало је протест у Београду. Један од учесника протеста, Марко Димитријевић, изрекао је следеће:
 

Нису нама криви само они на које Влада Србије скреће пажњу, да се боримо само против оних који директно и агресивно угрожавају српску имовину на КиМ, јер добро знамо да се такви процеси не могу решавати без сарадништва оваквог званичног Београда и да није било тзв. Бриселског споразума, не би било никаквих оквира за отимачином српске имовине, и зато не верујемо у лицемерне лажне изливе патриотизма овдашњих челника који прећуткују своју одговорност и гурају под тепих сопствену кривицу која је у неку руку и много већа од кривице оних који су отворено наши непријатељи. 

Национализам и национална идеја без социјалне садржине је често празна љуштура; радници су истински носиоци стваралачке снаге нације. Ми смо, осим против НАТО-а и шиптарских узурпатора, исто тако и против лажне и про-западне привидне опозиције којој су прече шупе у Савамали од српске имовине на КиМ. Трепча је увек била на мети наших непријатеља, увек је била директно огледало српске страдалне судбине, па чак и у времену привидног мира, у времену када нисмо били окупирани између два светска рата, ни тада Трепча није била истински у српским рукама, већ је била предмет експлоатације британског конзорцијума, капиталиста из Британије, који су и тада угњетавали српског радника; и време Краљевине Југославије је познато по цветању капитализма, и када радници, иако је Србија била претежно пољопривредна држава, нису били у завидном положају, што су комунисти користили обилато. И данас широм Србије капиталисти, по том узору, уз асистенцију власти у Београду, експлоатишу српска природна добра и српске ресурсе, купују будзашто српске оранице и на њима експлоатишу српски народ и обезвређују српског радника. Превише се разноразних хохштаплера смењује из режима у режим, и прошли `жути` и садашњи напредњачки режим само су две маске истог лица, само су континуитет једног истог система који тлачи српски народ.
 


Предраг Мијановић: ЈЕРМЕНСКА (НЕ)ЗАВИСНОСТ



У среду, 21. септембра 2016. године у Јеревану и читавој Јерменији је обележена 25-а годишњица независности Републике Јерменије. Славље поводом овог значајног јубилеја је крунисано великом војном парадом, која се одржава у главном граду Јерменије сваке пете године. Војној паради су, сем званичника Републике Јерменије, председника Сержа Саргсјана и премијера Карена Карапетјана, и других високих званичника ове земље, присуствовали и председник Републике Арцах (Нагорнокарабашка република) Бако Саакјан, Католикос свих Јермена Гарегин II и Католикос Великог киликијског дома Јерменске апостолске цркве Арам I.

Овогодишња свечана смотра и пролазак јединица Оружаних снага Републике Јерменије Тргом Републике у Јеревану су протекли у озрачју тзв. ''Априлског сукоба'' (последњи велики окршај две супротстављене стране из априла месеца ове године) на простору Арцаха (Нагорно-Карабах). Ова стара јерменска покрајина и данас је скоро сто процентно насељена Јерменима. Сукоби Јермена и Азербејџанаца око ове спорне територије су почели пред сам распад Совјетског Савеза, тј. 1988. године, и трају до данас. Овај сукоб, сем његовог трајања, обележило је и етничко чишћење на обе стране, где су сви Јермени морали напустити територију Азербејџана, а иста судбина је задесила Азербејџанце у Јерменији. 
Сем етничког чишћења и други страховити ратни злочини и непочинства карактеристична за међуетничке сукобе су такође обележили овај рат. Статус Арцаха до данас није дефинисан, тј. званични Азербејџан га сматра делом своје територије, док Јерменија наравно даје подршку Јерменима у Арцаху, без које не би могли да опстану, али га не признаје као независну државу. Арцах су до сад признале само друге de facto независне, али непризнате, државе настале по распаду Совјетског Савеза, Абхазија и Јужна Осетија, које су се отцепиле од Грузије и Придњестровље (Транснитрија), које се отцепило од Молдавије. 


У овом случају Србија, и сама притиснута проблемима са терористима у својој јужној покрајини, подржава тзв. суверенитет и интегритет Азербејџана. Јасно је, на папиру наша држава подржава агресију Азербејџана на Арцах, као што подржава и Украјину у бесомучним нападима на Новорусију. Ово се зове међународно право, које ни у пракси, а ни на папиру не поштује нико, сем Србије. Земља Србија, победник у два светска рата, и народ српски, који је одбио Хитлерову понуду да без огреботина прође кроз Други светски рат, па је преживео геноцид од стране хрватске усташке сателит државе и шиптарских банди на Косову и Метохији због тог јуначког чина, данас су дочекали да им се живот врти око три речи, за које нико са сигурношћу не може да каже шта значе, а то су: суверенитет, интегритет и независност.
Војничка заклетва свих армија на свету садржи ове три речи, које се односе на земљу, коју војник треба да брани. Укратко, војник чим изговори речи: Заклињем се... постаје обавезан да својим животом, ако је потребно, брани суверенитет, територијални интегритет, политичку независност и уставни поредак (наравно оних земаља у којима Устав нешто значи) своје земље. На примеру земље Србије најбоље се види колико та заклетва може бити безначајна, колико ове ''крупне'' речи заправо само заузимају место на папиру и у пракси не значе ништа. Наравно, исти је случај и са Јерменијом. Једина разлика је што се овде избори добијају тако што се говори о одбрани земље и народа оружјем уместо миром и разговорима, како је случај у нашој земљи. У суштини и један и други начин ''борбе'' су просипање магле.


(Не)зависна Јерменија постоји 25 година и без помоћи Русије, од које се практично отцепила, не би могла да опстане. Са запада има Турску, која је деценијама и вековима жедна јерменске крви, са истока прети, млађи брат Турске, Азербејџан, који постоји тек неколико деценија, али постоји довољно дуго да би заволео мирис и укус јерменске крви. Јерменија између чекића и наковња, са скоро 90 милиона крвожедних муслимана за вратом, земља у којој живи само око 2 и по милиона Јермена од укупно 10 милиона колико их има на целом свету (више Јермена живи у Русији него у Јерменији) осуђена је на борбу до последњег атома снаге. О томе колико је Јерменија заправо (не)зависна најбоље говори чињеница да ће ова исцрпна оружана борба и опстанак Јерменије трајати док год Руска Федерација има интересе на простору јужног Кавказа или док неким чудом не престану да постоје Турска и Азербејџан. Друга опција је поприлично нереална, а за опстанак Јерменије и јерменског народа је ипак реалнија прва опција, јер Руска Федерација као велика сила настоји да има ситуацију под контролом на својим границама.

Сем геостратешких положаја и геополитичке ситуације, још неки аспекти, који показују колико је једна мала земља заправо (не)зависна, су кључни за опстанак мале и сиромашне земље и малобројног народа, а један од њих је свакако економија. Економија ове земље је давно прошло време и какав-такав посао се може пронаћи само у услужним делатностима, јер кафане, ресторани, киосци са брзом храном и банке ничу као печурке после кише. Са просечном платом око 220 евра Јерменин није у могућности да годишњи одмор проведе чак ни на језеру Севан, у источној Јерменији. Дакле, о уживању на језеру Севан не може ни да размишља, али ће туриста од њега свакако чути како су његови преци гинули кроз историју да би ово језеро данас било део Јерменије. Од многих Јермена ће туристи такође чути како Руси заправо никад нису помогли Јерменима иако су много пута обећавали. Свакако ће чути и о томе како Руси продају оружје Азербејџану, који са тим оружјем убија јерменску децу по Арцаху. Од критика просечног Јерменина неће бити поштеђене ни САД, ни европске силе, а кад просечни Јерменин добије отказ у ресторану, у којем је радио за 200 евра месечно, он читав свој живот спакује у кофер и иде у Русију, САД, Француску, Британију, Канаду, Аустралију, тј. где год има Јермена, а по старој јерменској анегдоти не постоји тачка на земаљској кугли на којој Јермени не живе. 

Анегдота, да не постоји место на планети на којем не живе Јермени, је настала након геноцида владе Младотурака над Јерменима током 1915. године, када су физички уклоњани са лица земље, а малобројни Јермени са простора западне Јерменије (данашња источна Турска), који су геноцид преживели, срећу су проналазили од Камчатке до Аљаске, гледано с истока на запад. Бројност тзв. дијаспоре, којом се понекад и Срби и Јермени хвале, је заправо за жаљење. Док је с једне стране јерменска дијаспора донекле и успела својим утицајем да по западу прошири чињенице, доказе и целокупну истину о геноциду над Јерменима, српска дијаспора апсолутно није урадила ни део онога што је реално могла да би се истина о геноциду усташа и Шиптара над Србима чула и на западу. Сем чињеница о томе колико су две земље заправо (не)зависне, историје страдања и бројности наших људи у дијаспори, постоји још много тачака које повезују српски и јерменски народ, а о чему ће бити речи у наредним бројевима.

уторак, 10. јануар 2017.

Тимо Хејникејнен: НЕДОРЕЧЕНО О ПОБЕДНИЦИМА - ШПАНСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ СА ИСТОРИЈСКОГ СТАНОВИШТА УМЕСТО ПРОПАГАНДНОГ



Шпански грађански рат (1936-39) је један од ратова где је о губитницима документовано много више него о победницима. Идеолошки спектрум социјалистичких републиканаца је истражен вани, али њихови противници, националисти генерала Франка су портретисани просто као реакционари који само представљају интересе Цркве и моћних земљопоседника, и који желе да врате шпанско друштво у феудализам. Ово се посебно односи на историју коју су писали центри страних добровољаца републиканске Интернационалне бригаде која је укључивала 32 до 35 000 лево оријентисаних и аполитичких бранилаца демократије из различитих земаља. У својој књизи „Финци у Шпанском грађанском рату“ („Suomalaiset Espanjan sisällissodassa“, 2003), Јирки Јусела пажљиво прати кораке финских чланова Интернационалне бригаде, те је само неколико десетина страница посвећено борцима националистима. У левичарској митологији, Шпански грађански рат је био међународни крсташки рат у име демократије и једнакости, који је привукао милитантне идеалисте из читавог света, укључујући Азију и Латинску Америку. Али заправо, удео странаца у Франковим националистичким снагама је био још већи. Поред 15 000 немачких и 80 000 италијанских професионалних војника, који су били послати у помоћ Франку, готово 90 000 страних добровољаца се борило на страни националиста. Републиканска пропаганда је тврдила да су они „плаћеници“, и та претпоставка се задржала све до данас. Али, у стварности, многи страни добровољци на страни националиста нису имали војно искуство, па ни војни тренинг чак, и с обзиром да је њихова дневна накнада износила само три пезета, нико од њих се није обогатио ратовањем у Шпанији.

Недавно објављена књига „Франкова интернационална бригада: авантуристи, фашисти и хришћански крсташи у Шпанском грађанском рату“ („Franco's International Brigade: Adventurers, Fascists, and Christian Crusaders in the Spanish Civil War, 2013), британског новинара Кристофера Одена, је прва свеобухватна презентација ових људи и њихових мотива. Судбине ових десно оријентисаних добровољаца личе на авантуристичку причу, али, пре свега, Оденов рад је политичка и идеолошка историја која саопштава сложену слику радикалне деснице пре Другог светског рата.

Франков режим и његова идеологија се сасвим уобичајено називају „фашистичким“, међутим, термин је погрешан. Франко и остали генерали, који су се побунили против Републике, представљају традиционални ауторитативни конзервативизам, радије ослоњен на монархију и Католичку цркву, него на радикални и друштвено реформисајући фашизам.

Једини истински фашистички покрет на националистичкој политичкој сцени била је шпанска Фаланга („фалангисти“), политичка партија коју је основао Хосе Антонио Примо де Ривера. Идеологија партије имала је много тога заједничког са италијанским фашизмом и садржала је анти-капиталистичку компоненту. Фалангисти проглашавају да одбацују и капитализам и социјализам[1], и исте желе да замене економском доктрином синкретистичког „Трећег пута“ који укључује италијанске идеје о корпоративној држави. Покрет је усвојио неке расне доктрине и дотицао се „хиспано расе“, али биолошки расизам није био нарочито важан сегмент те идеологије. Уместо еугенике, фалангисти су истицали римокатолички „духовни препород“ који би поново ујединио нацију разједињену класним борбама.

Када је Примо де Ривера убијен од стране републиканаца на почетку грађанског рата, лидерство Фаланге је преузео Мануел Хедиља, који је истакао „пролетерску“ страну покрета, а чији је статус био угрожен захваљујући свом политичком неискуству као и лошим односима са Франком.

Франко се уплашио да ће га Хедиља збацити са положаја, те га хапси и преузима директну контролу над Фалангом. Године 1937. Фаланга је престала да постоји као независан политички покрет – спојена је са неколико других националистичких организација у једну велику традиционалну и конзервативно-ројалистичку партију под командом Франка. 

Многи инострани фашисти изразили су сумњу гледе Франковог националистичког покрета. Чланови актуелне фашистичке партије, каква је била Британска унија фашиста Освалда Мозлија, нису били вољни да попуне редове новог покрета. Фински аристократа и авантуриста Карл фон Хартман приступио је фалангистичкој милицији, али из практичних, а не идеолошких разлога. Већина фашиста је посматрала фашизам као друштвено-револуционарни покрет, а у њиховим очима шпански националисти су изгледали као обични поданици владајуће класе. На пример, у Мозлијевим страначким новинама „Акција“ објављено је да конфликт у Шпанији није ништа друго него стари 19-вековни класни рат богатих против сиромашних. 

Италијанско фашистичко мњење је било поларизовано по питању интервенције у Шпанији. За Абисински рат, који се водио пре избијања Шпанског рата, Мусолини је уживао велику подршку, добијену чак и од лево оријентисаних и либералних противника који су одобрили војну експедицију, која је после свега окончала ропство и феудални систем у Абисинији (данашњој Етиопији – пр. прев). Али уплитање у шпански конфликт осудили су многи убеђени фашисти, од којих је један записао: „Говоримо о пролетерској револуцији, а истовремено стајемо у одбрану реакционарних генерала, земљопоседника и експлоататора." Мусолинијева одлука да приступи рату вероватно није проистекла из идеолошких фактора, већ најпре из жеље да развије способности својим оружаним снагама за будуће експедиције.

Други су тврдили да су већина Франкових иностраних добровољаца заправо разнолики типови конзервативаца, пре него фашиста. Поготово је на многе значајну улогу имао религиозни фактор. У областима под контролом републиканаца, цркве су биле систематски уништаване, а свештеници и монахиње убијане, што је изазвало револт првенствено у римокатоличким земљама. Франко је сматрао да се бори за хришћанство против атеистичког комунизма. Многи римокатолички „крсташи“ придружили су се шпанском Карлистичком покрету. Карлизам је био изразит монархистички покрет, који је уживао велику подршку међу ситним пољопривредницима на северу Шпаније. Покрет је основан током сукцесијске кризе 1830, када су карлисти желели да на шпански престо доведу инфанта Карлоса, грофа од Молине. Његове присталице користиле су црвену беретку као свој грб.

У Шпанском грађанском рату, карлисти су стекли репутацију изразито неустрашивих бораца, који су кидисали на непријатеља уздигнута чела и бојним покличем "Viva Cristo Rey!" ("живео Христ краљ!"). Према социолошком концепту, карлизам се залагао за мала независна газдинства – у неким аспектима наликовао је на шпанску верзију џеферсонизма. Године 1937. спојени су са Фалангом под Франковом палицом.

По питању општих ставова, у европским фашистичким покретима је било пар изузетака. У Португалу, који је био под ауторитарном контролом диктатора Антониа де Оливеире Салазара, постојала је фашистичка опозиција оличена у национал-синдикалистима који су настојали да Салазаров аграрно-конзервативни режим замене фашистичким моделом државе којом би руководили синдикати и у којој би дошло до прерасподеле земље. Прето је у Шпанији развио добре односе са генералима, планирајући побуну против Републике, те када је Салазар послао Франку 8 000 вештих добровољаца, међу њима су учешће узели и многи национал-синдикалисти. Они су у фалангистима нашли идеолошке савезнике, с обзиром да је фалангистички партијски програм, као „трећепуташки“ изнад капитализма и социјализма[2], такође садржавао национал-синдикализам.

Добровољачке трупе у Ирској биле су окупљене око генерала Еоина О`Дафиа, ветерана Ирског рата за независност (1919-1921) и лидера Национал-корпоративне партије, која се угледала на Мусолинија. Ипак, код њега је израженија била жеља за стицањем моћи, него идеолошка убеђења и саосећање са шпанским националистима. За разлику од ранијег периода када је О`Дафи посматран као национални херој, тридесетих година 20. века је јавно исмејаван због алкохолизма и хомосексуалности. Брутални злочини према Цркви и свештенству, почињени од стране републиканаца, утицали су да Франко и међу ширим круговима задобије симпатије у католичкој Ирској, а О`Дафи је у томе видео прилику да поправи свој имиџ. Регрутовање и организовање добровољaчких корпуса донео му је неки вид нове популарности, те је веровао да новонастала ситуација може да му послужи као одскочна даска за стицање моћи. Франко није узимао за озбиљно О`Дафијеву понуду за помоћ. Када је коначно око 700 ирских војника послато у Шпанију, исти су се слабо показали у борби, а недостатак дисциплине разбеснео је официре из редова националиста. Напослетку, Франко је распустио ирску јединицу и спојио је са Шпанском легијом странаца. Тиме су О`Дафијеви снови да ће постати ирски дуче пали у воду.

Франков однос према европским добровољачким јединицама, код којих је квалитет варирао, био је скептичан. Њихову главну вредност видео је у постизању пријатељских односа са европским владама. Углавном, страни добровољци су прослеђивани Шпанској легији странаца. Само је Ирцима и Французима било дозвољено да формирају своје засебне бригаде.

Франко је много веће поверење имао у мароканским војницима чија је бројка у добровољцима била убедљиво највећа – укупно око 78 000 мушкараца. Устанак националиста је започео у гарнизонима шпанског Марока, и у раним фазама побуне генерали су успешно регрутовали Мароканце за своје редове. Године 1936. Мароко је био подељен на шпански и француски протекторат. У жељи да привуку Мароканце, националисти су имплицирали да ће њиховој земљи бити одобрена независност након пада Републике, али у пракси мала је вероватноћа била да ће се држати тог обећања. Мароканци су прогутали мамац и листом су се прикључили Франковој армији. Они су играли значајну улогу у почетној фази ратовања, с обзиром да националисти нису могли да наставе са нападима у Шпанији без подршке мароканских трупа из протектората. Мотиви добровољаца су били вишеструки: једне је привукла војничка плата, други су мрзели комунизам, трећи су веровали да ће се испунити обећање о независности Марока, а они сумњичави су искористили прилику да стекну борбено искуство како би га употребили у будућем рату за независност. Неки су пак желели да убијају Шпанце без обзира ког су политичког опредељења.

Мароканске трупе („los moros“) брзо су стекле лошу репутацију. Кружиле су гласине да су мучили ратне заробљенике и систематски силовали жене републиканаца. Током борбе кастрирали су пале противнике, и када су слике унакажених тела освануле у међународној штампи, пуковник Хуан Јагуе је званично забранио такву навику његових Мароканаца. Републиканци су кроз пропаганду максимално истицали зверства „Мавара“, било да је реч о стварним или имагинарним догађајима. У пропагандним постерима накежени Мароканци, са дебелим уснама и турбанима на глави, шиканирају беле жене и пробадају децу бајонетима. Новинари и аутори на страни републиканаца пишу о „свирепим Африканцима са ножевима у зубима“ и оптужују Франка због довођења „дивљих Африканаца у европски грађански рат“. Очигледно да левичари из тридесетих година 20. века нису пригрлили постојећи модел политичке коректности.

Једна од најинтересантнијих Оденових опаски односи се на чињеницу да су у Шпанском грађанском рату обе стране сматрале да бране европску цивилизацију од варварства. За националисте, варвари су били оличени у анти-религијском комунизму. За републиканце, то је био реакционарни војни режим са својим арапским савезницима. Једна страна је захтевала да заштити религију и традицију, а друга демократију и прогрес. Међународна посредовања и интернационалне јединице гурнуле су шпански конфликт у пан-европски грађански рат. У Другом светском рату, овај идеолошки грађански рат је проширен широм континента.

Обе стране су имале своје разлоге да другу страну виде као варварску. Грађански рат је нарочито окрутан сукоб, са свирепим поступцима према ратним заробљеницима и војним операцијама против цивила. Радикалне лево оријентисане групе су, поготово у раним фазама рата, убиле мноштво црквењака, земљопоседника и присталица десно оријентисаних странака, док је слаба Републиканска власт жмурила на такав терор. Националисти су узвратили и масовна стрељања левичара постала су уобичајена пракса у областима под њиховом контролом. Немачке ваздушне јединице, послате у помоћ Франку, бомбардовале су градове републиканаца без прављења разлике између војних и цивилних мета.

Када се идеализам сусрео са тамном страном рата, разочарење се осетило код појединих странаца умешаних у конфликт. Многи радикални левичари су имали непријатно буђење када су комунисти преовладали у редовима републиканаца и почели да ликвидирају троцкисте, анархисте и друге „јеретичке“ елементе. Жорж Бернанос, француски писац познат по новели „Дневник сеоског свештеника“ (1936), успоставио је контакте са фалангистима и пружио је подршку Франку на почетку рата, међутим, након јавних масовних погубљења на Мајорци и после других злочина на овом острву под контролом националиста, почео је веома критички да се односи према Франковом режиму.

Оден износи безобзирност грађанског рата када је живот у питању, мимо сатанизације или извињења за неку страну. Његов рад показује да су добровољци обеју страна у огромној мери били пиони у игри великих сила, које су понајмање бринуле о Шпанији и њеној култури. За њих, земља Сервантеса, Муриља и Гоје, није била ништа друго до егзотичног бојног поља на коме су промовисани њихови политички циљеви.

Шпански грађански рат је донео губитак идеализма код лево и десно оријентисаних, али са чисто прагматичне стране, крајњи резултати се могу рачунати позитивно. Комунисти су добили све више на снази током рата за време републиканаца. С контролом Шпаније, Совјетски Савез је био кадар да запрети западној Европи. То је осујећено Франковом победом.

Са друге стране, националистичка Шпанија је задржала неутралност у Шпанском грађанском рату, што је прилично омело Хитлерову тежњу за светском доминацијом. Франкови циљеви су били национални: настојао је да угуши социјалистичку Републику и баскијски и каталонски сепаратизам, док га будући конфликт, који ће захватити Европу уздуж и попреко, није интересовао. У остваривању својих циљева, онолико колико су му били од користи, искористио је помоћ хришћанских крсташа, милитантних десничара и „маварских“ војника.


Иако се Франкова Шпанија држала подаље од „европског грађанског рата“ (1939-45), многи страни добровољци са Франкове стране су узели учешће и у том рату. Политичка сложеност континента је илустрована тиме да нису сви учествовали на истој страни. Франков ратни пилот и белгијски аристократа Кунт Родолф д Ермикур д Грин приступио је британским војним снагама када су Немци извршили инвазију на његову земљу. Лако је могуће да се борио са немачким пилотима, који су се, нешто раније, борили на страни Франка у оквиру Кондор легије.





Након службе у Шпанском грађанском рату, британски фашиста Питер Кин и норвешки национал-социјалиста Пер Имерслунд узели су учешће и у финском Зимском рату против Совјетског Савеза. Након повратка кући, Кин је приступио обавештајној јединици Британског падобранског пука, док је Имерслунд подржао про-нацистичку владу у окупираној Норвешкој. Французи из добровољачке јединице „Јована Орлеанка“ борили су се касније на различитим странама: једни у оквиру француског СС-а, други као борци Француског покрета отпора. Историја је ушла у нову фазу где „старе одоре“ више нису биле релевантне.  



http://alternative-right.blogspot.com/
превод: Иван Петровић


 Примедба преводиоца:
[1], [2] Сматрам да је аутор направио пропуст и да је адекватнија реч „комунизам“ него „социјализам“. Сам Ривера није одбацивао социјалистички аспект фалангистичког покрета. Познате су нам његове речи: ''Никада се нећу мирити са национализмом који се противи социјализму, нити са социјализмом који се противи национализму. Увек ћу се борити против антинационалистичког социјализма и антисоцијалистичког национализма.''