среда, 04. јануар 2017.

Марко Дражић: ХЕРАЛДИКА КАО НАЈВИШИ СТЕПЕН ВИЗУЕЛНОГ ИДЕНТИТЕТА



Људско биће од памтивека има потребу да кроз ликовно стваралаштво, у случају хералдике кроз симболе, прикаже своје мисли, погледе на свет, спознаје и самоспознаје, те да се идентификује са њима као нечим чиме се поноси и што је неодвојиви део његове личности. Ти симболи су имали, као нека врста прамаркетинга, улогу да се, у основном и укратко, човек представи свом окружењу. Ово се односи на такозвани предхералдички период у који можемо сместити цртеже по пећинама, тотеме, цртеже по телу, и друге симболе заштитног/магијског карактера, па све до симбола који су ратници почели да цртају на својим заставама и штитовима са намером да заштите себе или пак да уплаше непријатеља. У то доба, цртежи на штитовима настајали су произвољно, без система и правила које хералдика подразумева, и нису били везивани за личност - самим тим нису били ни наследни. Из исконске човекове потребе за симболиком тек у 11, односно 12. веку, развила се хералдика.

 Шта је хералдика?

Хералдика је помоћна историјска наука која се бави проучавањем настанка, развоја, правила и тумачењем грбова. Једна од теорија налаже нам да би временски оквир настанка хералдике требало тражити у добу Крсташких ратова. Витезови са запада Европе су на позив папе Урбана Другог кренули у „ослобађање“ Светог гроба. У својим походима употребљавали су разне једнобојне заставе које су, сасвим могуће, имале сигналну функцију.

Још из доба Константиновог лабарума и битке код Милвијског моста ова пракса није била непозната. Цар Константин је пред битку имао сновиђење крста под којим је био натпис „Под овим знаком ћеш победити“. Крст и Христов монограм преселио је на своју ратну заставу, потукао противника Максенција, и тако постао једини владар царства. Сновиђење је имало и пресудну улогу у преобраћење Константина великог у хришћанство.



У гунгули и метежу битке постојао је и проблем разликовања хршићанских од муслиманских ратника. То је до те мере правило сметњу да је усвајање јасних ознака постао услов за опстанак хришћанске армије. На посебном састанку 1188. године одлучено је да се хришћански војници уочљиво означе знаком крста. За јединице под командом енглеског краља додељен је бели крст, за француске војнике црвени, а за фламанску војску крст је требало да буде зелен.

Други обичај који је битан за развој хералдике јесте Витешки турнир. На овим надметањима ратници су приказивали своје вештине, борили се један против другог, што је у паузама између два рата била и добра војна вежба. Будући да су били потпуно оклопљени, са кацигама на главама, дакле непрепознатљиви, указала се потреба за означавањем и идентификацијом учесника на турнирима. То се могло најбоље извести на штиту где су се цртали разни симболи, који су касније везивани само за свог носиоца.


Зато је и дан данас основни и обавезујући део сваког грба  штит. На штиту се грб приказује и компонује. Штит је део оружја и отуд је у језицима западноевропских народа синоним за грб оружје (арма, армс, армес, вапен). На европском истоку синоним за грб је и наслеђе (ербе, херб, герб) јер грб је наследан. У нас су се користили разни изрази: биљег, оружије, цимер, вопин (од немачког Wappen), те се у модерно доба усталио назив грб који је у наш језик дошао преко пољског и руског језика). Уз штит, сва опрема витеза касније се преселила на графички приказ грба: плашт, овојница, кацига, челенка. Посебна институција херолда, бележила је грбове и бринула се о поштовању правила и система, која су временом развијана. 


Хералдику дакле можемо схватити као друшвени кодекс, као систем знакова, а сјајни Александар Соловјев, који се највише бавио (јужно)словенском хералдиком нам даје дефиницију да је у питању „помоћна дисциплина историје словенског права!“ Таквим виђењем хералдика прелази на још виши степен и даје себи могућност да кроз проучавање симбола буде моћан алат за схватање друштвених прилика у нашем и у средњем веку, уопште.

Неколико је степена идентификације са грбом (и заставом). Државни грб и застава представљају државу и њену управу. Становници такве територије се у великој мери идентификују са грбом и заставом своје земље. Лични и породични појединца, род, клан или друге скупине појединаца који негују исте друшвене вредности. Грб се додељује појединцу, а у случају пољских шљахти појединац се додељује грбу, што нас доводи до необичне ситуације која испада из правила да понекад и неколико стотина племића баштине исти грб. Ако је симболика најстарији  и најосновнији метод изражавања, онда за хералдику, која је симболе пропустила кроз филтере правила и система, можемо рећи да је највиши степен визуелног идентитета.


Стање код нас...

Први хералдички знаци и симболи у Србији почињу да се појављују у првој половини 13. века, током владавине династије Немањића. Хералдика се као наука брже развијала у западним српским земљама које су имале више контаката са европским племством, док се источно од Дрине тај процес одвијао спорије, због утицаја Источног Ромејског царства. Оно, због  другачијег државног система, није имало много потребе за хералдиком каквом је данас познајемо. У тим деловима српских средњoвековних земаља хералдику можемо доживети више кроз знакове и симболе него као науку која има свој систем и правила. Мисли се да на двору није постојала посебна служба (херолд) која би се бавила регистрацијом и описивањем грбова владара и властеле, тако да податке о хералдици у Србији средњег века црпимо проучавајући археолошку грађу, печате, ковани новац, одећу, фреске и друго. Но, било како било, мотиви белог двоглавог орла, крста са четири оцила, љиљана, кацига са роговима, постали су тада, а и касније, незаобилазни у креирању српског хералдичког израза. О хералдици српског средњег века писали су многи историчари у Србији. Нарочито су труд у то уложили научници Александар Васиљевич Соловјев у својој књизи „Историја српског грба“ (Мелбурн, 1958), па Алекса Ивић у књизи „Стари српски грбови и печати“ (Нови Сад, 1910), као и Стојан Новаковић у свом делу „Хералдички обичаји у Срба“ (Београд, 1884).

Падом Смедерева у турске руке 1459. године, што се сматра крајем средњовековне српске државе, долази до готово потпуног заустављања развоја хералдике на територији данашње Србије. Будући Срби армигери ће се након тога времена јављати у Угарској, Млетачкој Републици, Русији, Немачком и Аустроугарском Царству. Дакле, иако је хералдика на територији данашње Србије била због доминације Турака у хибернацији, она никада није напуштала Србе као народ.

 Илирска хералдика


Нарочито битан извор за истраживање српске хералдике јесте породица такозваних „илирских“ грбовника.
Иако је први овакав грбовник настао трудом једног авантуристе, Дон Педра Охмућевића, који је фалсификатом покушао да докаже своје племенито порекло, каснији преписи овог грбовника који су настали у периоду од краја 16. па до прве половине 18. века, нуде нам на увид, иако садрже приличан број апокрифних грбова, непроцењиво хералдичко благо. Грбовници „Коренић-Неорић“ (око 1595. године) и „Београдски грбовник 2“ (између 1600. и 1620. године), настали према изгубљеном оригиналу, једни су од најлепших зборника који приказују грбове српских и осталих јужнословенских породица.


                          Касније, до данас

Важно дело за обнављање сећања на славу српског средњег века и буђење националног поноса у Срба је „Стематографија-изображење оружиј илирических“ Хиристифора Жефаровића и Томе Месмера (Беч, 1741). Књига се ослања на „Stemmatographia sive armorum Illyricorum delineatio, descriptio et restitutio“ Павла Ритера Витезовића и доноси нам грбове српских, јужнословенских и других земаља и регија. Многи грбови из ове књиге касније су коришћени и на заставама из Првог (1804) и Другог устанка (1813) Срба против Турака.





Након ослобођења Србије од турске власти, штит са крстом и четири оцила постаје, 1835. године, први државни грб слободне Кнежевине Србије. Године 1882, након проглашења Србије за краљевину, Стојан Новаковић генијално спаја штит са крстом и четири оцила са старим немањићким орлом и тако се рађа нови грб Србије. Бели двоглави орао постаје и грб владарске куће Обреновића, а потом и династије Карађорђевића.





















Тако можемо испратити пут нашег двоглавог орла од можда и апокрифног грба Немањића, преко државног грба из 1882, до грба тада новонасталих владарских кућа, па до данашњег грба републике Србије.
 
 
Тиме је затворен круг ове сложене идентификације.










 

Нема коментара:

Постави коментар