среда, 01. фебруар 2017.

Алан Сорал: БУДУЋНОСТ ФРАНЦУСКЕ ЈЕ НА ИСТОКУ



Морам вас подсетити да је Француска била велика нација у 18. веку и да је, до почетка 20. века, француски језик био дипломатски. Успут, обратите пажњу да носим про-руску или тзв. „Far East“ спортску дуксерицу, из разлога што су Руси, насупрот Англо-Американцима, били велики обожаваоци француске културе. Све руске аристократске породице имале су приватне француске туторе. 

Француски је био језик руског царског двора. Наши природни савезници и људи који нас воле и поштују су на Истоку, док је наш трајни непријатељ одувек био Перфидни Албион са његовим саучесницима, тј. Англо-Американци. Често, наши континентални ривали били су Немци. О том отпору веома добро говори Аселино, тј. о отпору француског народа од Немачког царства, који је једноставно био продужетак Светог римског-немачког царства чији главни град није био Париз, као што неки мисле, већ Ахен. Да смо ми наследници Римског царства може само Земур да мисли. Ми смо испрва били колонизована Галија, па онда она Француска која се одупирала двоструком наизменичном притиску – час германском империјализму који је довео до пораза 1940. и германске окупације, час англиканском империјализму, који је био много више перфидан и који се јако добро одржао као противтежа Немцима. 

Они који нас воле и са којима можемо да сарађујемо у будућности, како на комерцијалном, тако и на филозофском, етичком и културолошком пољу, јесу на истоку, а то је нит Париз-Берлин-Москва, а исто тако и Београд. Као што је рекао Франсоа Митеран „на западу ратујемо са САД-ом, али о томе Французи немају представу. То је трајан, виталан и економски рат, без мртвих на први поглед. Американци су веома тешки и грамзиви и не желе да деле светску власт. Такав трајни непознати рат, без мртвих на први поглед, ипак је силеџијски рат.“ То је рат који систематски губимо деценијама. Последњи који је покушао да пружи отпор био је Де Гол, али га је протерала обојена револуција, на чијем је челу био Кон-Бендит са ортацима, који није ни прави Француз нити римокатолик.


Од тог тренутка, када је избачен Де Гол, ми до данас трпимо неверност и потчињеност, мало од Помпидуа, па мало више од Жискара, а највише од Митерана, који је, истини за вољу, пред крај живота покушао да пружи некакав отпор. Исто је било са Шираком и Саркозијем, тако да данас живимо у потпуној покорности. Саркози или Холанд – то је један те исти филм. Стога, поздрављам тог поштеног дипломату који нас упућује ка једној истини чија је референтна вредност угледна француска дипломатија од времена Де Гола и из периода када је Француска била велика нација, тј. онда када је француски језик био језик европске аристократије. Такође, подсећам вас да су наши највећи поштоваоци из арапског света, Русије и Латинске Америке, а никако из јудео-англо-америчког света који нас највише презире и који, нажалост, тотално доминира над нама данас. Од Израелаца смо увек били презирани, од енглеске елите нападани, опљачкани и кажњавани од Американаца. Мора се то добро разумети, да смо, поред свега, још поштовани од стране арапског света због оног што је урадио Де Гол у то време. Такође, одувек смо поштовани од Русије и православног света, од Срба, а на неки начин смо поштовани и у Африци. И било би крајње време да Француска, као земља која би имала самопоштовање и која би радила за свој интерес, да пружи руку људима који је поштују, уместо што дозвољава да јој гурају нож у леђа они који је презиру.



Нема коментара:

Постави коментар