Нова веб-адреса!

Поштовани читаоци,

Нова адреса часописа је http://www.identitet.rs/

Трећи број часописа Идентитет

Трећи по реду и први овогодишњи број часописа Идентитет доноси мноштво тема из области као што су Друштвено-политички преглед, Путопис, Конзервативна револуција, Баштина, Етнологија и антропологија, Историја, Уметност и Књижевност. Овај број, који је уједно и најобимнији (104 стр), можете поручити путем посредством и-мејла identitet.projekat@gmail.com или фб-странице https://www.facebook.com/casopisidentitet/.

ИНТЕРВЈУ: МАРИА ПИЛАРЧИК (ОНР)

За почетак, можете ли нам рећи нешто више о вашем покрету, као и о мотивима да постанете њихов члан?

Неколико година сам активна чланица ОНР-а (Народни радикални блок / Obóz Narodowo Radykalny). То је националистичка организација заснована, у једну руку, на темељима римокатоличке традиције, а у другу руку, на друштвеном раду и свакодневном активизму ради решавања проблема са којима се пољски народ свакодневно суочава. Заступљени смо широм Пољске, али имамо и представништва у иностранству, као рецимо у Ирској и Норвешкој.

Била сам фасцинирана историјом, поготово међуратним периодом, тако да је то била почетна станица мог националистичког пута. За ОНР и народно-радикалну идеологију сазнала сам читајући књиге које су се готово у потпуности подударале са мојим погледом на свет. Иако се савремени ОНР прилично разликује од предратне организације истог имена, ипак сам пронашла историјски континуитет, те је стога моја одлука да приступим ОНР-у постала заочекивана.

  

Како гледате на политичку ситуацију у Пољској и где се ваш покрет налази на пољској политичкој сцени?   

Политика у Пољској је у сенци учесталих сукоба. Набоји су поготово изражени у последњем периоду захваљујући пољском Сејму[1] који под тепих гура анти-аборцијски закон. Конкретно сада, абортус у Пољској је дозвољен у три случаја:

- када је озбиљно деформисан фетус

- када је силовање узрок трудноће и

- када би трудноћа могла да угрози живот мајке.

Новим прописима би потпуно био забрањен абортус, а такав предлог наилази на негодовање код лево-либералне популације. Владајућа десно оријентисана партија, ПИС (Партија права и правде / Prawo i Sprawiedliwość), подржава овај амандман, међутим остаје нејасно хоће ли друштво подржати ове промене. Генерално, ПИС се прилично окренуо националистичком и католичком становишту. Иако је ПИС део владајућег система, многе њихове активности наилазе на подршку у националистичким круговима, и с обзиром да воде политику засновану на породици и традицији, долази до сагласја са нашим ставовима. Ипак, ми не прихватамо спољну политику која се заснива на глорификовању САД-а и на слепој подршци Украјини. Моја организација помно прати активности Владе и покушава да њена скретања усмери ка нашим путевима. Тако на пример, организовали смо масовне демонстрације против прихватања „избеглица“, што је довело до тога да Влада оповргне ту одлуку.

Да ли имате сарадњу са осталим политичким партијама у Пољској и Европи?

Да, сарађујемо са неколико партија, како у земљи, тако и у иностранству. Једна од таквих организација је Свепољска младост (Młodzież Wszechpolska), са којом организујемо Марш независности, највећу манифестацију у постратној Пољској која окупља стотине хиљада националиста и патриота сваке године из читаве земље. Наши инострани контакти се односе на мађарски HVIM (Hatvannégy Vármegye Ifjúsági Mozgalom) и италијанске организације Lotta Studentesca и Lealtà Azione.

Чињеница је да су многи из Пољске отишли трбухом за крухом. Постоји ли шанса да се таква ситуација промени и шта је неопходно како би се економска ситуација у Пољској поправила?

Економска ситуација у Пољској је сложена. Са једне стране имамо стално растуће економске показатеље као што су бруто домаћег производа (БДП), огромне инвестиције које значајно мењају земљу, али са друге стране изостаје повећање плата, што је разлог масовне емиграције Пољака, али таква пракса се мења последњих година. Примери да се наши држављани враћају из емиграције представљају добар сигнал за будућност. Претходи нам веома тежак задатак са којим ће Пољска морати да се суочи, а то је бекство из тзв. замке средњег нивоа. На Влади је да испуни овај задатак, тако што ће за основни циљ да има реконструкцију пропале индустрије и ограничење интереса глобалних конзорцијума у нашој економији. Надам се да ће додатни економски развој утицати на раст плата и на већи број радних места, чиме ће бити испуњени услови да се наши држављани врате, насупрот јефтиној радној снази из Украјине која стоји као препрека повећању плата пољским радницима.  

Какви су ваши ставови по питању Европске уније и Европе?

Годинама уназад се константно супростављамо Европској унији и њеној политици. Добро позната чињеница је да ЕУ у много чему одступа од темеља наше цивилизације као што су породица и хришћанство. Поред тога, она угрожава суверенитет држава тако што се меша у њену унутрашњу политику. Недавно, Европска комисија је наложила Пољској да одустане од планираног пореза на трговину, који је за циљ имао да подигне таксу великим трговинским ланцима како би омогућио конкурентност између њих и мањих компанија. Овом одлуком, ЕУ је показала чији интерес заступа, а такође је и исказала и какав однос баштини према суверенитету других чланица заједнице и њиховој унутрашњој политици. У глобализованом свету, европске државе треба да буду ближе једна другој и да сарађују како би водиле рачуна о свом интересу и како би биле способне да се одупру гигантима као што су САД или Кина. Такође, у Европи не би требало да буде простора за откопавање ратних секира нити за шовинизам. Међутим, потреба за интеграцијама не значи да треба да створимо европску „супер-државу“ која ће постати услужни центар финансијера и варалица чему тежи ЕУ.

Постоје мишљења да би Пољска могла да постане челична песница НАТО-а у будућем рату против Русије. Који је ваш став гледе тога, и уопште када је о НАТО-у и Русији реч?

Као што врло добро знамо, НАТО је оруђе империјалистичке политике САД-а. У име америчких интереса, НАТО, уз помоћ савезника, дестабилизује државе које би могле да угрозе хегемонију САД-а у датом региону. Не можемо остати равнодушни на чињеницу да су, зарад примата над нафтом, Американци пролили хектолитре крви невиних људи. Мешање Алијансе у унутрашња питања сваке земље изазива страх поготово у националистичким круговима, који су свесни тога да уколико ови превладају у њиховој земљи, исти могу да рачунају на братску помоћ војника са друге стране Атлантика који ће онда ту земљу лишити власти под слоганом „слободе и демократије“. Опирање НАТО-у не треба поистовећивати са идеализацијом Русије. Пољаци имају много разлога за страх од руског империјализма и оружани сукоб са Русијом оставио би катастрофалне последице, чак и ако би НАТО као савезник стао иза нас. С једне стране, Пољаци би били топовско месо за НАТО армију, а са друге стране, Пољска би била полигон за овај застрашујући рат. Без обзира на то какав би био исход овог рата, сигурно је да би ми изгубили највише, као што је и био чест случај у нашој историји. 

Приметио сам да су Пољаци и партије у Пољској подељене када је у питању украјинска криза. Једни подржавају Украјинце, док други подржавају Русе и не могу олако да пређу преко злочина над Пољацима од стране УПА-е (Украјинска устаничка армија) у Другом светском рату. Такође, многи од њих сматрају да Лавов треба да буде враћен Пољској. Који је ваш став поводом украјинске кризе? 

То је тачно, пољско јавно мњење је подељено по питању украјинске кризе. Пољаци прилично радикално заступају своје становиште, било да је величање Украјинаца или пак мржња према њима, из чега произилази и њихов однос према Русији. Такво становиште је још радикалније код пољских националиста, и отуда постоје примери сарадње са Азовом, као и директно учешће у борбеним дејствима на страни Руса. Мишљења сам да овим становиштима недостаје озбиљнији приступ и одлуке које би биле донете хладном главом, а не узаврелим емоцијама и недостојним позивањем на историјско наслеђе зарад дневнополитичке ситуације. Злочини УПА-е су озбиљан проблем при успостављању пољско-украјинских веза, али не можемо свести целокупну нашу заједничку историју само на неколико година, као што не можемо ни однос са Русијом посматрати само кроз призму убиства пољских војника у Катињу. Ми не можемо заборавити трагедију житеља Волиња и морамо се борити за историјску истину и за достојанство убијених, али такође морамо да гледамо у будућност, као и да успоставимо дијалог са Украјинцима, зато што, желели то или не, ми смо осуђени једни на друге. Када је у питању пољски Лавов, доминира мишљење да треба да буде враћен Пољској, али то је пре романтизована визија заснована на чежњи за идеалним границама, него што је реч о геополитичкој стратегији.

 

Као женски активиста, како гледаш на положај жене у политици и модерном друштву?

Жене су увек биле присутне у политици, иако нису увек биле на водећем положају. Данас, жена је наш премијер и то показује да не постоји ограничење у политици када су у питању и високе државне функције. Не треба да се расправља о томе да ли жена треба да учествује, већ положај жене у модерном друштву и политици треба да зависи само од њене индивидуалне способности и одлучности. Жене су бистре и способне да се прихвате улоге мајке и жене од каријере или друштвено ангажоване особе. Из сопственог искуства, када је реч о мом полу, као друштвено активна особа могу да кажем да се нисам сусрела ни са каквим препрекама или ограничењима. 

Готово да је свако чуо за бројна кривична дела које су тзв. избеглице извршиле над европским доминицилним становништвом, поготово према женској популацији. Није ли чудно да модерне феминисткиње, које су прилично критички настројене према традиционалном хришћанском и европском друштву и улози жене у њему, нису дигле свој глас против напада од стране илегалних имиграната, нити виде ишта чудно када је у питању улога жене у заједницама радикалних муслимана?

Понашање „модерних“ феминисткиња је савршен пример како онеспособити самоодбрамбени инстинкт Запада када политичка коректност оде толико далеко зарад тобожњих сопствених вредности. Ја не говорим о традиционалним вредностима, већ о новом декалогу[2] за права индивидуе које су проширене до степена апсурда. Мислим да Пољска не треба да се плаши имигрантског таласа из блискоисточних земаља, из разлога што је њихов крајњи циљ да се домогну земаља западне и северне Европе, код којих је израженија социјална политика него што је то случај у Пољској.

Како гледате на политичка оглашавања папе Фрање? Како оцењујете његов став да хришћани треба да отворе границе?

Став националиста према модерном учењу Цркве је једно од најсложенијих питања са којим се суочавамо. Са једне стране, ми не можемо да се сложимо са учењима и делатностима које су директно супростављене јеванђељу и природи, док са друге стране треба да прихватимо хијерархију по којој Црква функционише, уколико желимо да будемо део ње. Очигледно је да не делимо папино становиште да треба да отворимо врата културолошки страним имигрантима. Као римокатолици, имамо пуно право на ово, зато што папина непогрешивост има своје место само у учењима са катедре која се не односе на свакодневне ствари, већ само на прецизне ставке верског учења. Штавише, у учењу Римокатоличке цркве нашли смо неколико становишта која су супротна лекцијама папе Фрање. Још у средњем веку, према учењу Светог Томе Аквинског, пропагиран је концепт „ordo caritatis”, што значи „ред милосрђа“. Позивајући се на речи надбискупа Вишинског[3]: „Ordo caritatis захтева да човек који се налази на челу друштвене заједнице и прихвата се те одговорности, треба најпре да се сети дужности према деци његовог народа и тек након задовољавања најпречих и основних потреба сопственог народа, он може да помогне и другим људима и народима, као и читавој људској заједници.“ Надајмо се да ће се Црква вратити својим коренима и да ће још једном постати снага која ће променити свет, уместо што се потчинила његовим прохтевима.

Општепознато је да су Пољаци велика римокатоличка нација и да је римокатоличанство један од стубова пољског идентитета. Да ли је ОНР отворен и за друга религијска схватања као што су православље, ислам, паганизам итд. и какав је ваш став према атеизму?

Иако је ОНР организација која ставља акценат на римокатоличке вредности, постоје међу нама и особе које нису верници. Ипак, оне морају да поштују улогу римокатоличанства у изградњи пољског идентитета и није им дозвољено да нападају црквену установу и основне римокатоличке вредности. Проблем са следбеницима других вероисповести не лежи у нама, већ у њиховом непријатељском односу према нашој вери. Ситуација је сложенија када је у питању ислам. С једне стране имамо пољске Татаре који су муслимани и који се изјашњавају као Пољаци, и нико не доводи у питање њихову приврженост отаџбини (Пољској), али са друге стране имамо непријатеље у исламском фундаментализму. Они су чак непријатељски настројени и према Татарима, за које сматрају да су издали ислам зато што се братиме са „неверницима“. Основни критеријум не може да буде религија сама по себи, зато што постоји много варијација по питању њихових следбеника. Што се тиче следбеника јудаизма, проблем је њихово отворено анти-пољско и анти-католичко становиште, које не можемо да толеришемо.

Упркос томе што је пољска влада признала једнострану независност Косова, пољски националисти су небројено пута организовали акције подршке српском Космету, на чему је јавност у Србији захвална. Да ли је и ваша организација учествовала у протестима подршке?

Сваке године организује се мноштво демонстрација како би се исказала подршка за српски Космет, и ми учествујемо у томе. Ми се не ограничавамо само на учешће у демонстрацијама. Нпр, у фебруару, у многим пољским градовима истакли смо транспаренте подршке Србима, а поделили смо и мноштво летака и плаката. Стога, сматрам да пољско-српско пријатељство заиста функционише добро.

За крај, која је ваша порука нашим читаоцима, посебно женској популацији?

За крај, желела бих да се захвалим на посвећеној пажњи и надам се да ће овај интервју учинити да се људи још више заинтересују за Пољску. Желела бих да подстакнем читатељке да се укључе у друштвено-политички живот, јер наша улога у друштву зависи само од нас самих. Поздрав из кишне Варшаве!

[1] Сејм – доњи дом пољског парламента. 

[2] Декалог – десет Божијих заповести. 

[3] Стефан Вишински (1901-1981) – пољски надбискуп и кардинал Гњезна и Варшаве, примас Пољске

разговор водио: Иван Петровић

Алан Сорал: БУДУЋНОСТ ФРАНЦУСКЕ ЈЕ НА ИСТОКУ

Морам вас подсетити да је Француска била велика нација у 18. веку и да је, до почетка 20. века, француски језик био дипломатски. Успут, обратите пажњу да носим про-руску или тзв. „Far East“ спортску дуксерицу, из разлога што су Руси, насупрот Англо-Американцима, били велики обожаваоци француске културе. Све руске аристократске породице имале су приватне француске туторе. 

Француски је био језик руског царског двора. Наши природни савезници и људи који нас воле и поштују су на Истоку, док је наш трајни непријатељ одувек био Перфидни Албион са његовим саучесницима, тј. Англо-Американци. Често, наши континентални ривали били су Немци. О том отпору веома добро говори Аселино, тј. о отпору француског народа од Немачког царства, који је једноставно био продужетак Светог римског-немачког царства чији главни град није био Париз, као што неки мисле, већ Ахен. Да смо ми наследници Римског царства може само Земур да мисли. Ми смо испрва били колонизована Галија, па онда она Француска која се одупирала двоструком наизменичном притиску – час германском империјализму који је довео до пораза 1940. и германске окупације, час англиканском империјализму, који је био много више перфидан и који се јако добро одржао као противтежа Немцима. 

Они који нас воле и са којима можемо да сарађујемо у будућности, како на комерцијалном, тако и на филозофском, етичком и културолошком пољу, јесу на истоку, а то је нит Париз-Берлин-Москва, а исто тако и Београд. Као што је рекао Франсоа Митеран „на западу ратујемо са САД-ом, али о томе Французи немају представу. То је трајан, виталан и економски рат, без мртвих на први поглед. Американци су веома тешки и грамзиви и не желе да деле светску власт. Такав трајни непознати рат, без мртвих на први поглед, ипак је силеџијски рат.“ То је рат који систематски губимо деценијама. Последњи који је покушао да пружи отпор био је Де Гол, али га је протерала обојена револуција, на чијем је челу био Кон-Бендит са ортацима, који није ни прави Француз нити римокатолик.

Од тог тренутка, када је избачен Де Гол, ми до данас трпимо неверност и потчињеност, мало од Помпидуа, па мало више од Жискара, а највише од Митерана, који је, истини за вољу, пред крај живота покушао да пружи некакав отпор. Исто је било са Шираком и Саркозијем, тако да данас живимо у потпуној покорности. Саркози или Холанд – то је један те исти филм. Стога, поздрављам тог поштеног дипломату који нас упућује ка једној истини чија је референтна вредност угледна француска дипломатија од времена Де Гола и из периода када је Француска била велика нација, тј. онда када је француски језик био језик европске аристократије. Такође, подсећам вас да су наши највећи поштоваоци из арапског света, Русије и Латинске Америке, а никако из јудео-англо-америчког света који нас највише презире и који, нажалост, тотално доминира над нама данас. Од Израелаца смо увек били презирани, од енглеске елите нападани, опљачкани и кажњавани од Американаца. Мора се то добро разумети, да смо, поред свега, још поштовани од стране арапског света због оног што је урадио Де Гол у то време. Такође, одувек смо поштовани од Русије и православног света, од Срба, а на неки начин смо поштовани и у Африци. И било би крајње време да Француска, као земља која би имала самопоштовање и која би радила за свој интерес, да пружи руку људима који је поштују, уместо што дозвољава да јој гурају нож у леђа они који је презиру.

Астерије Зограф: ЈЕДНОСТАВАН ЧОВЕК

Било је то 1973. године. Хипи покрет је у био у успону и најпопуларнији садржаји у музици су били сексуална револуција, дрога и негација Бога и породичних вредности. Против ових трендова и дегенерације изашао је истински револуционарни бенд из Џексонвила са Флориде. Линирд Скинирд је певао о породичним вредностима, вери у Бога, љубави према отаџбини, праву на поседовању оружја и једини је бенд који је певао о наркоманском лудилу. Са једноставним текстовима, окренути правим вредностима и испуњени носталгијом, послали су јасну безвременску поруку: остани једноставан!

   

Мама ми је рекла када сам био млад

Дођи седи поред мене, мој једини сине

И слушај пажљиво шта ћу ти рећи.

И ако то урадиш

Помоћи ће ти једног сунчаног дана.

Не жури се... Не живи превише брзо,

Невоље ће доћи и проћи ће.

Пронађи жену и наћи ћеш љубав,

И не заборави сине,

Постоји неко горе.

И буди једноставан човек.

Буди нешто што волиш и разумеш.

Буди једноставан човек.

Хоћеш ли урадити то за мене сине,

Ако можеш?

Заборави своју жудњу за новцем богатог човека

Све што ти треба је у твојој души,

И можеш то урадити ако покушаш.

Све што желим за тебе мој сине,

Јесте да будеш задовољан.

Дечаче, не брини.

Пронаћи ћеш себе.

Прати своје срце,

и ништа друго.

Можеш урадити то,

ако покушаш.

Све што желим за тебе мој сине,

јесте да будеш задовољан.

https://www.youtube.com/watch?v=sMmTkKz60W8

Богољуб Пејчић: ЕГЗОДУС ГАЛИПОЉСКИХ СРБА

Једна егзотична оаза Срба на Галипољском полуострву, потресно везана са старим завијачем – негујући свој језик и свест о својој етничкој припадности, четири века живела је у потпуној изолацији, без икаквог сазнања о матичној земљи, из које су њихове праоце повели Турци као своје сужње. Потомци ових робова у селима Бајрамичу и Караџи, за Србију – земљу, дотад упамћену из усмених предања, сазнају тек 1912. године, када се коначно ломило и сломило Османлијско царство. Пораз муслиманске војске, могао се претпоставити крајем егзодуса галипољских Срба. Наставак је, међутим, следио обрнутим правцем са свим трагичним последицама које прате изгнанике и парадоксе, које, као да је Бог одредио за Србе: земља Србија, више није била земља њихове бајке. Смрт је у хаосу ратова носила галипољске Србе, као и све друге Србе, да би, када се све стишало и када су све битке добијене, насељене преостале галипољце у Пехчеву, комунистичке власти прогласиле – Македонцима.

Ово је прича о Србима из турског Галипоља. Најпре о Лазару Лазаревићу, 80-годишњаку који и јесте последњи галипољски Србин. Његови синови, унуци, његова браћа, то више нису. Тамо у Пехчеву, некадашњем турском чифлику, опет је забрањено српско име.

Лазар Лазаревић: „Не умем да кажем колико у годинама траје презиме Лазаревић, то су векови, колико – не знам. До комуниста, моја породица је била Лазаревић. Дође однекуд партизан, поручник са чином, родом из Струмице, црн као Циганин, позива и прави неке спискове за војне буквице. Каже да је стигла наредба да у Македонији нема више Срба. Нисам без уста да не знам да говорим. Питам откуд наредба, ко је потписао, и може ли да се један народ отпише и упише у други. Он виче да сам клика, великосрпска клика и да они са кликом другачије разговарају. За мој рачун, видим да је прост, не зна историју иако носи еполете. Опет ми каже да нема више Срба у Македонији и да сам ја од данас Лазаров. Лазаров нисам хтео да примим, може само Лазаревић. Велике су то биле трзавице. Он овако, ја онако. Напослетку, нисам узео буквицу са туђим презименом. Исте трзавице имао сам са матичарем. Уписао ме `Лазаревик`, без `ћ`, са неком тачком горе. И њему сам рекао да не примам `к` са том тачком горе, јер ми Срби имамо своје `ћ`, и да желим да ме тако пише. Сада у Пехчеву свима сметам што сам остао последњи Србин од свих мештана и Галипољаца. Ћутим и никоме не замерам, времена су таква.

Мој рођени брат, Александар, дуго се борио као учитељ да опет отвори српску школу. Наша школа је укинута 1941, када су дошли Бугари. Александра умало да ухапсе 1945. што је тражио српску школу, иако је био скојевац и комуниста. Једва су га одбранили наши Галипољци. Напослетку, примио је оно `Лазаров` и да буде Македонац, јер је то био услов да настави студије.

Имам четири сина, матичар их није уписао као Лазаревиће, јер им је место рођења Македонија. Не знам шта се у њима кува. Један је лекар у Београду – Живко Лазаров, Македонац.

Ја могу да говорим српски и македонски. Када говорим српски, унуци ме тешко разумеју. У Бајрамичу смо говорили старосрпски, нешто као врањански данас. Бајрамич дође између Белог (Егејског – прим. прев) и Мраморног мора, ближе овом другом. Много се причало и о нашем првом селу – Учдери. Учдера је била каменита, копаш земљу 20-30 сантиметара и удариш на камену плочу, којом се покривале куће, а и тесали крстови кад би неко умро. Учдера је удаљена три сата хода од Бајрамича, Караџа – још даље, преко једне велике планине. Србима је Бајрамич продао неки Бајрам-бег, Бог те пита када је то било. У Бајрамичу Срби се држали једно уз друго, Грци призећени из других села, временом су и сами пристајали да буду Срби, јер их, иначе, мештани, не би трпели. Исто се догађало и Србима у грчким селима; када приме грчки језик, одмах изгубе везу са својим народом.

 

После 1912, одмазда Турака над нама била је страшна, ваљда због победе Срба у Првом балканском рату. Пљачкали су нас, палили куће, двојицу мештана су убили, а мога оца ранили. Неки Коста Димитријевић побегао је из села и измолио од руског конзула у Цариграду лађу да нас пребаци у Србију. Понео је ко је шта могао. На лађи за Солун нашло се око 120 наших породица. Свака је бројала 5-6 душа. У Солуну смо пријављени српском конзулату, а одатле нас упутише железницом за Скопље. Био је то први сусрет са земљом коју су наши преци напустили пре толико векова. Као дете, нисам разумео због чега су сви ти људи око мене плакали. Са собом из Бајрамича понели смо наше црквено звоно, носио га је мој деда Мануил. Звоно је деда Мануил сам направио, било је тешко 80 килограма, и није се одвајао од њега. 

Требало је да нам разделе земљу у напуштеном турском селу Аџелар, мислим да се сад зове Александрово, и да у њему ми, Галипољци, опет будемо заједно. Десио се, међутим, опет рат. Тек што смо се сместили у Аџелару, убијен је аустријски престолонаследник у Сарајеву и Немци нападну Србију. Бугари ударе с леђа. У метежу, десетак наших породица крене за српском војском која се спремала да пређе Албанију. Покупили су на леђа децу и најнужније, али су их Бугари сустигли испод Призрена и повезане као стоку испратили за Скопље. Заједно са овим похватаним, Бугари су нас, Галипољце, потрпали у воз и интернирали у Србију, по нишким селима. Издата је команда да ниједан Србин ко каже да је Србин, не може да живи у Македонији. У околини Ниша смо радили на имањима, код газда, за парче хлеба. Ја сам био код једног газде који се звао Теодосије Богдановић. Њему сам чувао крмаче у детелини.

То је тако било до 1918. године. Грчка је била савезник Србије у рату. Неки војници Грци дођоше у Ниш и када су чули одакле смо, кажу да је сада у Бајрамичу грчка власт и да можемо слободно да се вратимо. Онда смо ми Галипољци кренули пешице за Скопље. У то време није било путева као сада. Успут наиђоше неки Босанци, старце и децу потрпаше у коњска кола, и заједно по мраку у вејавици, стигнемо у Врање. Била је то најстрашнија зима коју смо дотад доживели, јер у Галипољу ретко када је падао снег због топлих ветрова од Белог и Мраморног мора. У Врању нас оставе Босанци, и могу да кажем да нас Срби нису лепо примили. Чак су нас одвраћали од пута у Бајрамич, али смо били одлучни да кренемо даље. Срби су нам онда рекли: `у реду, ако тако желите`. Међутим, да смо остали ту у Врању – такво расположење је било – дали би нам земљу и подигли село. Али, стари хоће у родно место, хоће у Бајрамич, злопатили су се четири године по Србији радивши на туђим имањима и то им је досадило.

 

Кад смо стигли у Солун, пуче нова вест: Бајрамич није ослобођен, тамо су и даље Турци. У Солуну смо морали опет да тражимо посао, неки по варошима, већина по селима. Грци су нас, онако раштркане, сабрали и упутили у једно место које се звало Лутра. После добијемо премештај у Крајшу, ближе Солуну, у неке штале где су се одмарали трговачки коњи. Останемо тамо пуне две године. Кад наиђе нека болест, епидемија – која нас је сатрла, у Грчко-турски рат нас дочека преполовљене. Грци заузиму Бајрамич, потоваре све преостале Галипољце на брод и отпреме за Галипоље. Када смо стигли у Бајрамич у наше куће су били усељени избегли муслимани из Босне, али нису смели да нас дочекају – разбегали се по другим турским селима.

Грчка власт је помагала да за почетак добијемо семе, храну и ситну стоку. А и сами људи су почели да купују: неко краву, неко козу, скућевали се. Црквено звоно смо вратили на своје место и почели божју службу са правим попом. Деца су ишла у школу, учила само грчки. Власти су нас све од реда покрштавале, ја сам добио презиме Ласкаридис, замислите. После је грчки краљ Константин дозволио неко гласање, да се народ изјашњава, ни сада не знам разлог; тек, изби наредба да у року од месец дана све православно што је било у Турској мора да пређе у Грчку. У том опет дође до рата између Грчке и Турске. Заповеђено је да Грци одступе. Ја сам те 1922. имао 14 година. Наново смо морали да бежимо из Бајрамича. За разлику од првог пута, када ништа нисмо успели ни могли да носимо, сада смо могли. Ко је имао кола, волове, коње, могао је да потовари и тера. Могао је да остане онај ко хоће да се потурчи, таквих у Бајрамичу није било. Грдан свет, православни – српски, и онај из Караџе, крену пешице, преко Галипоља, у Солун. Код Сутлије, да нису Грци направили понтон, деца би се подавила у Марици, која ту дође тесна и дубока. Једна по једна кола су прелазила мост, домогосмо се и мора, одатле ми људи лађом до Солуна, а кола наставише путем, и сви се на крају нађосмо, опет, у оне штале. Грци су хтели да нас населе око Солуна, али наши нису пристали, бојали су се да нас не погрче.

У Солуну се обратимо српском конзулу, опричамо му све како јесте, решени да опет идемо у Србију. Српски конзул је одмах наредио да нас железницом упуте у Пехчево, у јужну Србију, где је било много напуштених турских кућа и имања. У Пехчеву нисмо баш радо били примљени. Мештани су већ раније приграбили остављену турску земљу у намери да је присвоје, али сада су морали да је уступе нама и то им је пало криво. Због тога је доста дуго трајала њихова мржња, својим женама нису дозвољавали да се удају за наше, али и ми нашима за њихове, тако да неке нарочите слоге није било, него смо се женили између себе. Сећам се, долазили смо на разне вашаре и весеља, али смо били подељени: на једној страни ми, на другој они. Ако смо играли у колу, девојке нисмо држали за руке, него за неке мараме, које су оне носиле, и опет посебно ми Галипољци, посебно мештани.

Заборавио сам да кажем, кад смо други пут бегали из Бајрамича, нисмо понели црквено звоно. Спустили смо га у бунар да га Турци не би пронашли, мислим да се и данас тамо налази. Стеван Галазовић, сад – Галазовски, из наше цркве у Бајрамичу, понео је икону Свете Петке и још је чува код себе, у капелици направљеној за нас, Галипољце.

Без обзира што су моји земљаци сада сви Македонци, ја остајем да будем Србин. Као дете причао сам, Грци су ме прекрстили у Ласкаридис, али је то овде одмах враћено, у Лазаревић. Други, моји Галипољци су још теже прошли: неки су имали грчко, па опет српско, па бугарско, па онда македонско презиме. Четири пута су мењали презимена, а ја само два. Чак су за време Бугара многи наши морали да буду и Бугари, само да сачувају живот. То ти је судбина, нас Галипољаца, напиши је негде ако можеш.“

Аргир Пујовски: „У Бајрамич селу где сам рођен 1903. звао сам се Пујић. Бугари су ми овде наденули презиме Пујев, а после ова власт – Пујовски. То је дело неког Јованче који нас је уписивао у књиге. Мислим да је тај Јованча био председник општине, оштар човек као гуја, који нама Галипољцима каже `овде се мора бити Македонац, нема Србин и Србија`. Поништио је све што смо и под Турцима у Галипољу 400 година живели као Срби.“

Стеван Галазовски: „Рођен сам у Бајрамичу 1897. Жена ми је исто отуда, Српкиња. Раније су сви моји били Галазовићи, а и ја, док оно нису мењане личне карте. После, видим, записано `Галазовски`. Питам, зашто Галазовски? Кажу да тако треба, да су нова времена. Неписменог човека можеш да вртиш како хоћеш, једино нису могли да изврте Лазу, оста он – Лазаревић. Доби он, Лаза, голему битку. Србин сам и ја, али коме то да причаш када је свуда записано Галазовски – Македонац. Мој син зна српски, међутим пошто се оженио Македонком, жена превладала. Из наше цркве у Бајрамичу понео сам и спасио икону Свете Петке. Чувам је иза куће, у капелици коју ми је син направио. У њој палим свеће и увек се сетим да смо боље живели тамо под Турцима, док Турци нису побеснели. Нису нам дирали ни славе, ни колач, ни наше српске обичаје.“

Филип Каракашев: „Мој отац Атанас Каракашевић и ја рођени смо у Бајрамичу. Овде сам доведен као дете и не памтим шта се одигравало с нама. Знам да су нас у последњем рату Бугари прекрстили у `Каракашев` и тако је остало до данас. Жена, Ленка, од оца Тодора Ставровића, исто је Галипољка. Имамо три сина, дао Бог и унучиће. Ми стари, у кући говоримо галипољски, то дође, старосрпски. Унуци нас слабо разумеју, а пошто имају тетку у Србији, кажу да `зборимо као тетка – српски`. Синови ми исто знају српски, али ми нисмо више Срби, сви смо записани у Македонце.

                             
Откуд Срби у Галипољу

Када је бугарски конзул у Једрену Т. Карајовов почетком овог века први јавио да у Тракији, на корену Галипољског полуострва живе две знатне оазе Срба које су сачувале свој матерњи језик и обичаје из старог завичаја, вест је у ондашњим научним круговима примљено уздржано, готово с неверицом, будући да се знало да је одвођено српско робље у царевину турских султана брзо губило своје национално име и свест о свом пореклу. Додуше, овај бугарски дипломата пише да је једна оаза у селу Бајрамич потпуно етнички чиста, док она друга, у Караџи, због већинског грчког становништва и међусобног орођавања „усваја грчки језик као свој“, те да већ има педесетак погрчених Срба.

Откуда и како су дошли ови Срби на Галипољско полуострво, историчари и етнолози немају једнообразни закључак. Јован Цвијић је сматрао да они потичу из села Јагодне у Метохији. Радован Самарџић, бавећи се бурном епохом Сулејмана, на једном месту пише: „Сматрало се, по предањима, обичајима и говором, да оаза Срба на Галипољу, оних који су пркосећи столећима сачували своје особености, потичу из крајева око Велике Мораве, приближније из околине Јагодине, и да је настала насилним пресељавањем крајем 16. или почетком 17. века. Затим су нађене вести према којима се галипољски Срби називају сремским „Сургунима“ (изгнаницима). Али, они се у документима, има претпоставки, јављају пре пада Београда, што упућује на то да су их Турци покупили приликом ранијих провала у Срем. Можда се у склопу ових питања и почетних одговора крије судбина и оних који су поведени из Срема 1521. и које су Турци могли одвојити од београдских сужања да их, знајући за галипољску насеобину, у њу упуте. У сваком случају, насилно отргнута од постојбине, с којом је изгубила сваки додир, ова група је показала потресну везаност са српским народом. Сачувала је свест о етничкој припадности, предање о својој прошлости и језик. После четири века, 1922. преселила се у своју земљу.

Етнограф Милинко Филиповић, који је многе године свог научног рада посветио истраживању порекла галипољских Срба и записивао сећања најстаријих чланова њихових породица, каже да су сагласни сви у једном – да потичу „од Јагодине“ и да су Турци превели њихове претке у Тракију као ратно робље. То су, наводно, били заробљени српски војници, њих педесетак, већином из јагодинских села, којима су придодате и њихове породице, и тако су сви, повезани ланцима, отпремљени пешице, цариградским путем, до каменог крша – Учдару. Успут су, кажу даље, мала деца падала од умора, умирала, а тек по неко, одређено да проживи, стављано је у кошаре робовског каравана.

Говорни језик галипољских Срба испитивао је филолог Павле Ивић и лингвистичком методом је утврдио његову сличност са говорним језиком којим се служе становници око Велике Мораве и суседних крајева.

И то би било све у настојању науке да одгонетне тајну матичног краја галипољских Срба. Но, да ли је село Учдара постојало и пре доласка српских робова, или су га они сами засновали, нема поузданих доказа. Село је било записано у цариградском катастру под именом Ташчилер, што би у преводу значило „каменари“. Исто је тако извесно да селу нису дали назив депортовани сужњи, јер да им је то било допуштено, сетили би се старог завичаја, свакако, имена неког свог села. Овако – Учдара, на српском не значи ништа, али опет на турском, то су „три реке“. Овим се рекама у летњим месецима губио траг у камену, препознавали су га само робови Србаља јер им је он показивао најкраћи пут до Мраморног мора којим су односили тесане камене плоче, касније узидаване у палате Цариградских везира. Милост султанова, да сужњима галипољским поклони четрдесет бивола и исто толико двоколица за превоз мермерних плоча, упућује на закључак да их је сматрао личним робљем и да нико није имао право да их продаје по малоазијским трговима или да их ставља уз весла галија, као што је учињено са 200 000 утамничених Срба после другог пада деспотовине Ђурђа Бранковића. Робови су, дакле, морали бити захвални што су на осамљеном каменару Учдаре живели релативно слободно у избама од прућа хранећи се бивољим месом и љивама пузавцима. Они јесу били под надзором санџак-бега, чији се сарај налазио у Галипољу граду, али ту им нико није нудио спасење Мухамедово, нити тражио да се одрекну својих хришћанских имена.

 

Српска реч, бр. 4

Септембар 1990.