Иван Петровић: СМАЈО ФЕРОВИЋ, СТАРИ СРПСКИ ЧЕТНИК

Смајо Феровић, познати скопски Србин мухамеданске вере, потиче из породице диздара Омерагића из Гусиња, једне од најстаријих и најугледнијих породица у том крају. Његово право презиме требало је да буде Омерагић, али узео је презиме својих ујака. Преци су му били Срби хришћанске вере, исламизирани након пропасти српских средњовековних држава.

Смајо Феровић је национални радник још од „турског доба“. Војним вештинама обучавао се у четничкој школи у Прокупљу, а касније је био припадник Рудничког одреда, под командом Воје Танкосића. Важио је за сталоженог и храброг ратника, и истакавши се у борбама, заслужено је добио чин наредника, а једно време био је и водник. Бројне су његове заслуге за српску идеју, а овде ћемо, по сведочењу Пунише Рачића[1], издвојити једну.

У пролеће 1915. године, српска влада је имала поуздане извештаје да Аустро-угарска морем добацује оружје у Албанију, као и да шаље своје официре, а све у намери да мобилише Арбанасе да са леђа нападну Србију. Због тога је Никола Пашић послао Пунишу Рачића и Смају Феровића са намером да одврате главешине северне Албаније. У Албанији је до Мата владао Есад-паша који је био наклоњен Србији, али је у Мату господарио Ахмед-бег-Зогу, над Миридитима Пренк-паша, а у северној Малесији Иса Бољетинац и Бајрам Цур. Ове истакнуте главешине нису се покоравале Есад-паши и били су наклоњени Централним силама, тј. били су спремни да нападну Србију за рачун Аустро-угарске и да јој тиме додатно олакшају посао.

Смајо је добро говорио арнаутски, а поред тога, две његове сестре су биле удате за синове Исе Бољетинца, кога је Смајо 1911. и 1912. године, држао скривеног у свом дому. Све то је била гаранција да ће их Иса добро примити, али не и послушати. Међутим, Иса их је послушао, и то не само он, већ и остале арбанашке вође које су представљале потенцијалну опасност по Србију. Према Пунишиним речима, заслуге најпре припадају Смаји, а успех овог договора огледао се у томе што су демобилисане арбанашке групације, Црногорцима је пружена могућност да уђу у Скадар без борбе и да успоставе везу са осталим српским трупама и Есад-пашиним властима, и напослетку, осигурано је и повлачење српске војске кроз Албанију. То је била прва политичка мисија у којој је Смајо активно учествовао и при чему је целокупној националној идеји дао немерљив допринос.    

Поред тога, Смајо се срчано борио и приликом одбране Београда и са пуним правом је носилац Карађорђеве звезде са мачевима. Од Народне скупштине проглашен је за националног радника. Након рата, 1928. године, новине су писале о инциденту који се догодио у скопској кафани „Македонија“, а чији је био актер. Наиме, Смајо се сукобио са скопским богаташем Ћани-бегом Алиловићем и том приликом га је упуцао. На полицијском испитивању, рекао је да он као Србин и четник није могао да пређе преко Алиловићеве увреде којом му је опсовао „српску мајку“, те је брже-боље „узвратио револвером“.

[1] „Политика“, 15. фебруар 1928.

Небојша Бабић: ДАНАС БИ И МАРКСА ПРОЗВАЛИ „РАСИСТОМ“ И „ФАШИСТОМ“, ЈЕР БИ СЕ СИГУРНО СУПРОСТАВИО МАСОВНОЈ ИМИГРАЦИЈИ У ЕУ

Европа и Европљани, или барем већина њих,  потпуно су изгубили компас. Либерали се представљају као милитантни антифашисти, марксисте прозивају фашистима, нацизам и комунизам су исто, а једина опција која неће бити на удару медија је левица и десница која гравитира око центра, тако да готово нема никакве разлике.

Умјесто међународне борбе за радничка права, или милитантне "класне борбе против буржоазије", како се некада звала, данашња лијево-либерална опција се бори за зелену енергију, смањење стакленичких плинова, истополне бракове, одржава комеморације за жртве међу имигрантима које је Средоземно море прогутало код италијанског острва Лампедуза, 1. октобра је подржала "Глобални дан бијеса због Алепа и акција режимских снага", те подржава војне интервенције или друге опције у свргавању "диктаторских режима". Који су то "режими", зна се ко одређује. Не само то, него исти ти који тврде да припадају лијево-либералној опцији подржавају агенду пресељења цијелих народа у Европу, а да не говоримо како су здушно подржавали "револуције" које су довеле до ратова који су те егзодусе и узроковале.

Све у свему, прваци лијеве политичке мисли с краја 19. и почетка 20. стољећа се  данас преврћу у гробу. Осим Карла Каутског, Едуарда Бернштајна, те сличних ренегата и ревизиониста и њихових следбеника, наравно. Нажалост, њихова идеја социјалдемократије је превагнула и те су се фракције, у деценијама која су следила, стопиле с либералима, а тијеком тог процеса на маргине су потиснули искрене и неискварене марксисте, који нису махали заставама с дугиним бојама и борили се и подржавали протјеривање читавих народа из њихових домова. Када је требало, дословно су се борили и проводили револуцију, а нису се разбацивали пацифистичким слоганима, него су заиста тежили бољем свијету, а за њега су се често борили, за данашњу "демократију", неприхватљивим методама.

Но, оставимо ове "повјеснице" по страни, будући је метаморфоза левице и одмакла од темељних начела научног социјализма у мањој или већој мјери одавно елаборирана тема. Наиме, данас иста та булумента организује "Дан у спомен на мртве мигранте у Лампедузи" или "Дан бијеса због Алепа", или "против опсаде Алепа". Све поприма хуманитарну ауреолу, а емоције служе како би се избјегло говорити о кључној теми – класној борби.

Очита је чињеница да неолиберални капитализам имиграцију користи за стварање резервне војске незапослених радника, која ће ограничити раст плата и поткопати радничка права, и то је једина истина у цијелој овој причи. Добро, Саудијци, Катар и Турци можда и сањају "зелену" Европску унију, али је то још увијек далека и тешко остварива будућност. Можда би заиста било вријеме да неко скине прашину с дијела Маркса и Енгелса, ако их доласком нове демократске власти нису бацили у контејнер за смеће, те да мало проучи што тамо пише. Већина наших левичара, који су успоставили нераскидиви савез с либералима, превише су тога заборавили. Апсурдно, али је људождерски дух неолиберализма пронашао све што му треба у марксистичкој теорији о вишку вриједности, отуђењу и другим темељним начелима научног социјализма и историјског материјализма, што су ствари којима би се требала бавити актуална самозвана "левица".

Наиме, данас је, једнако као и у вријеме Карла Маркса, истина да капитализам, како би преживео и стварао добит, треба велику резервну војску незапослених радника, како би могао смањивати плате и разбијати било који покушај колективног организовања радника. Никад прије, на глобалној и локалној разини, нисмо видјели више понуде, а мање потражње за радом, што се догађа због кризе система производње на темељу догме неокласичне економије која више не функционира. Како је то било могуће? Једноставно. Све већи и неконтролирани миграцијски токови су створили потребни вишак војске радника. Тиме су углавном погођени радништво и производни сектор, који због све веће и раширеније аутоматизације глобалног господарства захтјева све мање радника. На крају имамо и глобалну кризу, а све заједно ствара вишак радника у вријеме када је стопа незапослености ионако превисока. У овим околностима радници прихваћају било коју понуду, а спремни су на ниже плате. Ако је потребно, одрекли би се и радничких права и свих врста заштите коју су раније имали. Када се то догоди, онда се активира зачарани круг која настоји радништво одвући према доле, радници поступно губе своју снагу, те у економском систему своја права предају у руке чуварима монопола такозваног "тржишта рада". Искрено говорећи, ружнију и одбојнију ријеч, када се говори о економији или производњи, од понижавајућег термина "тржиште рада" било је тешко измислити. То је заправо "тржиште радника", људских бића који су претворени у савремене робове у неолибералном капитализму. Но, ту смо гдје смо.

Миграцијски токови, тамо гдје прелазе разину да би  се могли назвати функционалним, односно гдје оптимално могу задовољити потребе рада, заправо поткопавају потенцијални монопол моћи локалне радне снаге, повећавају конкуренцију и раднике гурају у међусобни конкурентски однос, што је исти механизам који се користи и за производњу добара, а последице су снижавање с једне стране цијене рада, а с друге - тржишне цијене произведених роба. Ако ове економске околности тумачимо марксистичком теоријом, ситуација се драстично мијења и наши врли "хуманисти" губе своје "ваљане" аргументе. Сви они који су помагали у овом социо-економском експерименту, чини се врло успјешном, били су, често несвјесно, само мали котачић велике и немилосрдне неолибералне машинерије, којој нити је стало да се ратови заврше, нити како ће проћи милиони и стотине хиљада људи које загушује европско "тржиште рада", али не зато што нема Европљана који би радили, него из разлога што резервна војска незапослених има у своје разлоге постојања - остварење сигурног профита и због тога увијек мора бити у причуви.

Никада прије као у новије вријеме у моди није опет није била ријеч "расист" и "фашист", терминологија која се користи за ушуткати све оне који укажу на коријен и разлог у потицања миграцијског вала. У јавности се консолидирао табу расизма, што спрјечава да се проговори о питањима растуће незапослености, губитку радничких права и потреби да се из коријена ревидира или чак сруши глобални капиталистички систем. Овакво се размишљање истовремено наставља користити за искориштавање мање развијених земаља новом врстом колонијализма. Скривајући се под кринком доброчинитеља и хуманиста, проводи се суптилна агенда којој је циљ успостава модерног ропства. Они који помажу у проведби ове лицемјерне и подле агенде себе често држе за искрене левичаре и интернационалисте, док критику ове врсте описују као испаде расизма и ксенофобије. Наравно, исти ти "левичари" и либерали нити једном ријечју нису затражили да се зауставе ратови и неолибералне политике које цијеле народе из њихових домова тјерају у неизвјестан пут према "богатој и просперитетној Европи". Напротив, неки су протеклих дана све гласнији у позивима за још једном НАТО интервенцијом, која би овај пут требала зауставити рат у Сирији. Невјеројатно је да, након свих пропалих покушаја да се бомбардерима и крстарећим пројектилима нека земља уведе у раздобље мира, демокрације и просперитета, још увијек има оних који безобразно позивају на још једну сличну интервенцију.

Парадоксално, али је табу расизма једина тема према којој можемо разликовати још увијек на апаратима живућу левицу, која се одрекла марксизма, од популистичког расположења које карактеризира десницу, која настоји попунити ову празнину, често посежући за реваншизмом и национализмом. Подсјетимо још једном да је неолиберална елита одлучила створити резервну војску незапослених, која ће узроковати конкуренцију међу радништвом, онемогућити настанак озбиљних и масовнијих синдикалних и радничких организација које ће заиста штитити права радника, те снизити цијену рада и докинути стечена радничка права.

То су средином 2014. обзнанили Виљем Свинг, генерални директор Међународне организације за миграције, те Мајкл Дидринг, главни секретар Европског вијећа за избјеглице и азиланте, који су тада рекли: "Ако се хумано промиче, кроз сигурност, ред и достојанство, миграција има безброј предности. Она пружа бројне могућности, повећава приходе и животни стандард и омогућава људима да се образују  и слиједе своје амбиције. Европска популација у међувремену стари, а у ЕУ се предвиђа масовни мањак радника, док ће радно способно становништво у следећих 50 година пасти за 45 милиона. У многим земљама су миграције успориле или чак преокренуле тренд старења и зауставиле неодрживи омјер између радне и нерадне популације."

Касније је студија у шест европских градова - Барселони, ​​Даблину, Хамбургу, Лилу, Прагу и Торину - показала колико је миграција радне снаге донијела користи локалним заједницама, али не радницима, него градским прорачунима који су мало или ништа потрошили да се побољшају животни услови локалног незапосленог становништва. У Торину, на примјер, порезни приходи од странаца су донијели нето добит од 1,5 милијарди евра. Иста студија је такође показала како се помоћу миграната попуњавају празнине на такозваном "тржишту рада" и како нове снаге доприносе развоју нових сектора господарства", рекли су високи дужносници међународне и европске организације које се баве избјеглицама и мигрантима. Није јасно како милион и више новопридошлих радно способних људи може "попунити празнину на тржишту рада", ако је незапосленост на разини ЕУ, чак и у просјеку, а да не говоримо тешко погођене земље попут Грчке, Италије или Шпаније, досегла досада невиђене разине.

Но, Боже сачувај да се неко усуди споменути Маркса и јасно рећи да је резервна војска незапослених кључна за опстанак и остваривање профита неколицине која ужива благодати капиталистичког друштва. Исти ће од стране самозваних "левичара" и либерала бити етикетирани као "расисти" и "фашисти". Свим аргументима из богатог опуса оца лијеве политичке мисли успркос.

Дејвид Мотадел: ПРЕЦИ ИСИЛ-А

Последњих неколико година драматично се омасовио наизглед нови модел владавине – исламска побуњеничка држава. Боко Харам у западној Африци, Шабаб у источној Африци, Исламски емират на Кавказу и, наравно, Исламска држава на Блиском истоку, позната као ИСИС, или ИСИЛ – ови покрети не позивају само на свети рат против Запада, већ такође користе њихове ресурсе да би изградили теократију.

Иако у неким аспектима без преседана, ове групе имају много тога заједничког са исламским обновитељским покретима 18. века, као што је вехабистички на Арапском полуострву, и великим џихадистичким државама 19. века. Они су водили џихад против немуслиманских сила и истовремено тежили радикалној трансформацији њихових друштава.

Једна од првих група укључених у антиколонијални џихад и изградњи државе били су борци на челу са Абделкадиром, који су изазвали француску империјалистичку инвазију на северну Африку тридесетих и четрдесетих година 19. века. Абделкадир је прогласио себе за „командира верујућих“ (титула калифа) и основао је исламску државу у западном Алжиру, са Маскаром као главним градом, и регуларном војском и администрацијом која је подстицала шеријатско право и обезбеђивала неке јавне услуге. Држава никада није била стабилна, нити је икада обухватала јасно дефинисану територију; напослетку је уништена од стране Француза.

Једнако кратког века била је и махдијска држава у Судану, у трајању од раних осамдесетих до касних деведесетих година 19. века. На челу са самопроглашеним махдијом („спасиоцем“) Мухамедом Ахмадом, покрет је позвао на џихад против египатско-отоманских завојевача и њихових британских господара, видећи мете у државним структурама, укључујући телеграфску мрежу, фабрике оружја и пропагандни апарат. Побуњеници су забранили пушење, алкохол и плес, а прогањали су и припаднике верских мањина.

Али, држава није била у стању да обезбеди стабилне институције, тако да је привреда пропала, и пре него што је британска армија, потпомогнута Египћанима, оборила режим у крвавој кампањи (догађаји забележени у „Речном рату“, младог Винстона Черчила, који је служио као официр у Судану), половина становништва је умрла од глади, болести и насиља.

Најсофистициранија 19-вековна побуњеничка исламска држава био је Кавкавски емират. Његови имами окупили су муслимане Чеченије и Дагестана у 30-годишњем светом рату против Руског царства, која је настојала да потчини регион. Током борбе, побуњеници су приморали заједнице горштака да прихвате милитанти имамат, погубили су унутрашње противнике и наметнули шеријатско право, раздвојили особе према полу, забранили алкохол и дуван, ограничили музику и наметнули строга правила одевања – све изузетно непопуларне методе. Крајњом суровошћу, царистичке трупе су се супроставиле имамату и напослетку сломиле њихов отпор.

У свим овим случајевима, било је два посебна, али испреплетена, сукоба; један против неевропских империја, и други против унутрашњих непријатеља, и обе борбе су комбиноване са изградњом државе. Овај образац, уствари, није јединствена побуна у исламским побуњеничким државама. Социолог Чарлс Тили је идентификовао рат са једном од најважнијих снага у формирању државе – оснивање централизоване владе постаје нужност како би се организовале и финансирале наоружане трупе.

Истовремено, ислам је био у центру ових покрета. Њихови лидери су били верски ауторитети, већина њих је присвојила титулу „командира верујућих“, а њихове државе су биле теократски организоване. Ислам је помогао уједињавају племена и служио је као извор апсолутног, божанског ауторитета да ојача друштвену дисциплину и политички поредак, као и да озакони рат. Сви су они проповедали борбени исламски препород позивајући се на прочишћење вере, док су истовремено осуђивали традиционално исламско друштво, са његовим јеретичким формама ислама, као сујеверно, корумпирано и назадно.

Данашње џихадистичке државе поседују многе ове особине. Настале у кризном времену, немилосрдно се обрачунавају са унутрашњим и спољним непријатељем. Такође, угњетавају жене. Упркос свирепошћу, успели су да искористе ислам за изградњу широке коалиције са локалним племенима и заједницама. Пружају друштвене услуге и држе се строго шеријатског суда; користе напредне пропагандне методе.

Ако ништа друго, разликују се од 19-овековних држава у томе што су много радикалније и софистицираније. Исламска држава је можда најусавршенији и најборбенији џихадистички поредак у модерној историји. Она користи модерне државне системе, укључујући хијерархијско организовану бирократију, правосудни систем, медресе, огромну пропагандну апаратуру и финансијску мрежу која јој омогућава да прода нафту на црно тржиште. Користи се и насиљем: масовним егзекуцијама, отмицама и пљачкањем, образложавајући хтењем да сузбије богаћење – у одређеној мери непознато претходним исламским системима. И, за разлику од претходника, њени лидери имају глобалне тежње, маштајући о заузимању Базилике Светог Петра у Риму. Па ипак, те разлике су пре ствар нивоа него облика. Уопштено гледано, исламске побуњеничке државе су упадљиво сличне. Требало би да се посматрају као један феномен који има своју историју.

Створене под ратним условима и у константној атмосфери унутрашњег и спољног притиска, ове државе су нестабилне и никада потпуно функционалне. Формирање државе чини исламисте подложне рањавању: док је са џихадистичким мрежама и герилским групама тешко ратовати, државу је много лакше напасти. И још када постоји теократска држава, често постаје јасно да њени лидери, постепено се удаљивши од њихових функција, нису у стању да пруже довољно друштвених и политичких решења.

У том светлу, међународна заједница би требало да континуирано контролише експанзију заједница као што је Исламска држава и да интервенише како би спречила учестало кршење људских права. Али с обзиром да су САД и њени савезници невољни да омасове војне трупе неопходне за слом Исламске државе – а камоли друге исламистичке државе – најбоља политика би могла да буде подршка њеним локалним противницима и, након могућег колапса ових снага, преузети водећу улогу.

Треба да признамо да ове групе заиста постоје. Описујући их као „канцер“, што је разумљиво са емотивног становишта, председник Обама поједностављује и замагљује феномен. Исламистичке државе су сложена политичка појава и морају бити схваћене у контексту исламске историје.

„The New York Times“

превод: Иван Петровић

 

Марк Талијано: ПРЕ ПРЉАВОГ РАТА, СПОНЗОРИСАНОГ ОД САД-а И НАТО-а, СИРИЈА ЈЕ БИЛА ОАЗА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ, СЕКУЛАРНА ПЛУРАЛИСТИЧКА ДРЖАВА

Пре споља-оркестрираног прљавог рата на Сирију и „Арапског пролећа“, пре него што су „мирни демонстранти“ пуцали на ненаоружане сиријске снаге безбедности, и пре него што је Запад наоружао, обучио и спонзорисао међународне плаћеничке људождоре који заплењују, силују и пљачкају, Сирија је била оаза цивилизације окружена про-империјалистички марионетским државама.

Пре прљавог рата, Сирија је бележила просперитет, са развојем привреде. Она је имала:

- прехрамбени суверенитет, са „стратешким“ залихама  у   милионима тона висококвалитетне пшенице[1], а не накарадну био-технолошку франкенштајнску храну 
- јаку централну банку без зеленашких ММФ кредита[2] 
- популарног председника реформатора 
- углавном добро образовано, секуларно, плуралистичко и напредно друштво  
- безбедност на високом нивоу (Сирија је била пета земља на листи најбезбеднијих земаља)[3]. 

После готово 6 година нелегалног рата који је покренуо неке од војно најразвијених земаља, и после година нелегалних санкција наметнутих од истих криминалних влада – укључујући канадску марионетску владу – Сирија је још увек чврсто на ногама. И даље има популарног и легално изабраног председника и владу. Још увек је светионик цивилизације. Упркос колективном кажњавању санкцијама и ратним терором, Сиријци још увек пркосе. Араби Шахер је представио овај пркос речима: „Радите шта хоћете, ово је наша земља; наша ће и остати.“ Он, као и многи Сиријци, гледају мимо лажи. И његова процена узрока рата је отворена и иста као код већине Сиријаца: Израел.  Израел са својим савезницима искоришћава балканизацију и уништавање Сирије. Чак и сукобљене интересне струје око нафтовода подређене су израелским потребама, као што наговештава Одед Јинон.[4] Сиријци обично наводе да Израелу, са његовим савезницима, припада главна улога у актуелном холокаусту. Ови интереси су вођени нафтним интересима. Исто као у Ираку.

Није изненађујуће да је Сирија, пре рата рангирана у првих пет земаља по питању опште  безбедности, данас ратна зона са око 2 000 фронтова, али за Сиријце, живот тече даље.

Упркос нападима са Запада, Сирија и даље пружа бесплатну здравствену заштиту и бесплатно школство за све на територијама под контролом владе, за разлику од терориста који уче децу да постану „деца ратници“ и да усвоје дегенерисану вехабијску идеологију која насилно искључује све друге религије и идеологије. Сва насиља, укључујући дневна бомбардовања, су тренутно „нормализована“. Странци извештавају да када минобацачка граната удари у близини, сиријски пешаци једва да обрате пажњу, те настављају својим путем. Ратне трауме ће представљати изазов у годинама које ће доћи. Упркос, или можда због свих тих изазова, Сирија третира све своје становнике – без обзира на земљу порекла – као Сиријце. Весам, мушкарац рођен у породици палестинских избеглица, објашњава да палестинске избеглице имају иста права као и Сиријци. Они могу да купују куће, земљиште, и могу легално да раде у Сирији. Насупрот томе, објашњава, палестинске избеглице немају таква права у суседном Либану; не могу да раде легално и не могу да купе кућу ван избегличког кампа. 

И тако живот тече даље у Сирији. Запад чини све како би променио ситуацију - уводи економске санкције, убацује плаћене терористе, бомбардује силосе[5] и позиције Сиријске Арапске Армије (САА)[6], води пропагандни рат – али безуспешно. Дамаск, један од најстаријих континуирано насељених градова у свету, стоји чврсто. Извештачи су погрешно мислили да ће главни град пасти за неколико месеци, но то се још увек није догодило и мало је вероватно да ће уопште да се деси. Сирија има јаке институције, јаку армију и јаке савезнике. Такође има јако грађанско језгро. Победа Сирије биће победа цивилизације. 

 

[1] http://www.globalresearch.ca/nato-airstrikes-target-grain-silos-in-syria-killing-civilians-only-defeating-isis-by-starving-syrians/5405533

[2] http://www.economywatch.com/in-the-news/syria-claims-its-now-completely-free-of-foreign-debt-01-05.html

[3] http://www.realclearworld.com/lists/top_5_personal_safety_countries/syria.html

[4] https://www.youtube.com/watch?v=eYrZkFEiY1I&feature=youtu.be

[5] http://www.globalresearch.ca/nato-airstrikes-target-grain-silos-in-syria-killing-civilians-only-defeating-isis-by-starving-syrians/5405533

[6] https://www.almasdarnews.com/article/80-syrian-soldiers-killed-us-airstrikes-deir-ezzor/

www.globalreasearch.ca

превод: Иван Петровић

 

Драгослав Бокан: У ОДБРАНУ И СЛАВУ ЈЕДНЕ БОЈЕ

У времену свеопштег етикетирања, у коме верници Ђавола своје противнике означавају као Ђаволе, украдена је из наше свакодневнице, наших снова и традиције и једна боја. Отмица, највећа после отмице Сабињанки, а сигурно много значајнија од ње, јер кроз њу нам краду нови варвари Европе и наш вид, наша чула, спремност на аскезу и жртву. Све нове и нове забране уједињеног бесмисла "Европске заједнице" полако задиру све дубље у нашу интиму, одређујући нам јеловник, музику, лектиру, моду, жеље… једном речју, стварају од нас добро камуфлиране роботе без своје личности и без своје заједнице. У овим инкубаторима нових подљуди једног хипнотичког поретка нема места ни за шта заиста усправно и херојско, ни за какво самоодрицање, а нарочито не ако је реч о повратку Традицији. Украли су нам црну боју, боју монашких униформи ратника Христове вере, боју соколових крила, боју туге мајчине и суза младих удовица, боју победе над самим собом и самурајске спремности косовских витезова на победу до смрти. То је боја наших застава и наше црнине, оно тамно дрво наших војничких крстова, боја неба која нас опомиње, боја добровољачких униформи младих српских хајдука и комита – царица свих боја, она једина, која уз златну, казује нама смртницима тајне поруке Небеса. Црна је боја одрицања слабости и васкрсења оног најбољег у нама у победи над нацереним карневалима и шаренилом наше цивилизације. Она је боја песничке инспирације, боја тамних вода и сумрака, боја баршуна и покрова, боја земље и угашеног пламена. Јер, само у тамним сумрацима усамљености срце проговара језиком молитве, под тамним корицама Светог писма крију се Христове речи, у утроби тамних пећина и даљинама непознате ноћи крије се искушење које штитоношу претвара у витеза, дете у мушкарца и роба у ратника. Црна једра античке драме казују поруке живота и смрти, црно крило гавраново исповеда мајчиној тузи судбину њених витешких синова, црна је утроба земље, а и сва мудрост Европе је црне боје мастила, којом се пред непријатељском белином празног пергамента и папира исписује смисао, логос, тајна, вечност… И зато, не допустите да нам отму црну боју, јединствени симбол који нас упозорава на нашу смртност и тиме води ка златној средини светлости васкрсења у Христу; одбраните је својим презривим осмехом и надмоћним ћутањем над мртвачком буком клеветника. Не допустите да нам је они узму, фарбајући њом своје Ђаволе, своје униформе и своју вечну ноћ без усамљених звезда и без Бога. Не допустите модерној уметности, сатанистима и даркерима, хеви-метал верницима, келнерима и чиновницима, обезбоженим војскама и произвођачима холивудског страха да нам обесвете ову боју, која је од Бога, као и ми, и која је лепа као Бог, као "очи чорније" и херојска смрт. Угасите шаренило своје нискости отменом тамом врлине. Црном усамљеношћу витеза традиције, с оне стране дуге, против лажне црнине, лажних суза, лажне несреће и несреће лажи, против отмичара боја и осмеха, против Ђавола. И зато – Живела смрт, која је васкрсење и доле са животом који је вечна смрт! Волим црно!

Први број часописа "Идентитет"

https://www.scribd.com/document/334113719/%D0%98%D0%B4%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%82-%D0%B1%D1%80%D0%BE%D1%98-01