У времену свеопштег етикетирања, у коме верници Ђавола
своје противнике означавају као Ђаволе, украдена је из наше свакодневнице,
наших снова и традиције и једна боја. Отмица, највећа после отмице Сабињанки, а
сигурно много значајнија од ње, јер кроз њу нам краду нови варвари Европе и наш
вид, наша чула, спремност на аскезу и жртву. Све нове и нове забране уједињеног
бесмисла "Европске заједнице" полако задиру све дубље у нашу интиму,
одређујући нам јеловник, музику, лектиру, моду, жеље… једном речју, стварају од
нас добро камуфлиране роботе без своје личности и без своје заједнице. У овим
инкубаторима нових подљуди једног хипнотичког поретка нема места ни за шта заиста
усправно и херојско, ни за какво самоодрицање, а нарочито не ако је реч о
повратку Традицији. Украли су нам црну боју, боју монашких униформи ратника
Христове вере, боју соколових крила, боју туге мајчине и суза младих удовица,
боју победе над самим собом и самурајске спремности косовских витезова на
победу до смрти. То је боја наших застава и
наше црнине, оно тамно дрво наших војничких крстова, боја неба која нас
опомиње, боја добровољачких униформи младих српских хајдука и комита – царица
свих боја, она једина, која уз златну, казује нама смртницима тајне поруке
Небеса. Црна је боја одрицања слабости и васкрсења оног најбољег у нама у
победи над нацереним карневалима и шаренилом наше цивилизације. Она је боја
песничке инспирације, боја тамних вода и сумрака, боја баршуна и покрова, боја
земље и угашеног пламена. Јер, само у тамним сумрацима усамљености срце
проговара језиком молитве, под тамним корицама Светог писма крију се Христове
речи, у утроби тамних пећина и даљинама непознате ноћи крије се искушење које
штитоношу претвара у витеза, дете у мушкарца и роба у ратника. Црна једра
античке драме казују поруке живота и смрти, црно крило гавраново исповеда
мајчиној тузи судбину њених витешких синова, црна је утроба земље, а и сва
мудрост Европе је црне боје мастила, којом се пред непријатељском белином
празног пергамента и папира исписује смисао, логос, тајна, вечност… И зато, не
допустите да нам отму црну боју, јединствени симбол који нас упозорава на нашу
смртност и тиме води ка златној средини светлости васкрсења у Христу; одбраните
је својим презривим осмехом и надмоћним ћутањем над мртвачком буком клеветника.
Не допустите да нам је они узму, фарбајући њом своје Ђаволе, своје униформе и
своју вечну ноћ без усамљених звезда и без Бога. Не допустите модерној
уметности, сатанистима и даркерима, хеви-метал верницима, келнерима и
чиновницима, обезбоженим војскама и произвођачима холивудског страха да нам
обесвете ову боју, која је од Бога, као и ми, и која је лепа као Бог, као
"очи чорније" и херојска смрт. Угасите шаренило своје нискости отменом
тамом врлине. Црном усамљеношћу витеза традиције, с оне стране дуге, против
лажне црнине, лажних суза, лажне несреће и несреће лажи, против отмичара боја и
осмеха, против Ђавола. И зато – Живела смрт, која је васкрсење и доле са
животом који је вечна смрт! Волим црно!
Нема коментара:
Постави коментар