ОДБРАНИМО СРПСКУ ИМОВИНУ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ!

Још један немар за Србе на Космету огледа се и по питању српских радника у комбинату Трепча. Тим поводом, неколико родољубивих организација одржало је протест у Београду. Један од учесника протеста, Марко Димитријевић, изрекао је следеће:

 

„Нису нама криви само они на које Влада Србије скреће пажњу, да се боримо само против оних који директно и агресивно угрожавају српску имовину на КиМ, јер добро знамо да се такви процеси не могу решавати без сарадништва оваквог званичног Београда и да није било тзв. Бриселског споразума, не би било никаквих оквира за отимачином српске имовине, и зато не верујемо у лицемерне лажне изливе патриотизма овдашњих челника који прећуткују своју одговорност и гурају под тепих сопствену кривицу која је у неку руку и много већа од кривице оних који су отворено наши непријатељи. 

Национализам и национална идеја без социјалне садржине је често празна љуштура; радници су истински носиоци стваралачке снаге нације. Ми смо, осим против НАТО-а и шиптарских узурпатора, исто тако и против лажне и про-западне привидне опозиције којој су прече шупе у Савамали од српске имовине на КиМ. Трепча је увек била на мети наших непријатеља, увек је била директно огледало српске страдалне судбине, па чак и у времену привидног мира, у времену када нисмо били окупирани између два светска рата, ни тада Трепча није била истински у српским рукама, већ је била предмет експлоатације британског конзорцијума, капиталиста из Британије, који су и тада угњетавали српског радника; и време Краљевине Југославије је познато по цветању капитализма, и када радници, иако је Србија била претежно пољопривредна држава, нису били у завидном положају, што су комунисти користили обилато. И данас широм Србије капиталисти, по том узору, уз асистенцију власти у Београду, експлоатишу српска природна добра и српске ресурсе, купују будзашто српске оранице и на њима експлоатишу српски народ и обезвређују српског радника. Превише се разноразних хохштаплера смењује из режима у режим, и прошли `жути` и садашњи напредњачки режим само су две маске истог лица, само су континуитет једног истог система који тлачи српски народ.“

 

Предраг Мијановић: ЈЕРМЕНСКА (НЕ)ЗАВИСНОСТ

У среду, 21. септембра 2016. године у Јеревану и читавој Јерменији је обележена 25-а годишњица независности Републике Јерменије. Славље поводом овог значајног јубилеја је крунисано великом војном парадом, која се одржава у главном граду Јерменије сваке пете године. Војној паради су, сем званичника Републике Јерменије, председника Сержа Саргсјана и премијера Карена Карапетјана, и других високих званичника ове земље, присуствовали и председник Републике Арцах (Нагорнокарабашка република) Бако Саакјан, Католикос свих Јермена Гарегин II и Католикос Великог киликијског дома Јерменске апостолске цркве Арам I.

Овогодишња свечана смотра и пролазак јединица Оружаних снага Републике Јерменије Тргом Републике у Јеревану су протекли у озрачју тзв. ''Априлског сукоба'' (последњи велики окршај две супротстављене стране из априла месеца ове године) на простору Арцаха (Нагорно-Карабах). Ова стара јерменска покрајина и данас је скоро сто процентно насељена Јерменима. Сукоби Јермена и Азербејџанаца око ове спорне територије су почели пред сам распад Совјетског Савеза, тј. 1988. године, и трају до данас. Овај сукоб, сем његовог трајања, обележило је и етничко чишћење на обе стране, где су сви Јермени морали напустити територију Азербејџана, а иста судбина је задесила Азербејџанце у Јерменији. 

Сем етничког чишћења и други страховити ратни злочини и непочинства карактеристична за међуетничке сукобе су такође обележили овај рат. Статус Арцаха до данас није дефинисан, тј. званични Азербејџан га сматра делом своје територије, док Јерменија наравно даје подршку Јерменима у Арцаху, без које не би могли да опстану, али га не признаје као независну државу. Арцах су до сад признале само друге de facto независне, али непризнате, државе настале по распаду Совјетског Савеза, Абхазија и Јужна Осетија, које су се отцепиле од Грузије и Придњестровље (Транснитрија), које се отцепило од Молдавије. 

У овом случају Србија, и сама притиснута проблемима са терористима у својој јужној покрајини, подржава тзв. суверенитет и интегритет Азербејџана. Јасно је, на папиру наша држава подржава агресију Азербејџана на Арцах, као што подржава и Украјину у бесомучним нападима на Новорусију. Ово се зове међународно право, које ни у пракси, а ни на папиру не поштује нико, сем Србије. Земља Србија, победник у два светска рата, и народ српски, који је одбио Хитлерову понуду да без огреботина прође кроз Други светски рат, па је преживео геноцид од стране хрватске усташке сателит државе и шиптарских банди на Косову и Метохији због тог јуначког чина, данас су дочекали да им се живот врти око три речи, за које нико са сигурношћу не може да каже шта значе, а то су: суверенитет, интегритет и независност.

Војничка заклетва свих армија на свету садржи ове три речи, које се односе на земљу, коју војник треба да брани. Укратко, војник чим изговори речи: Заклињем се... постаје обавезан да својим животом, ако је потребно, брани суверенитет, територијални интегритет, политичку независност и уставни поредак (наравно оних земаља у којима Устав нешто значи) своје земље. На примеру земље Србије најбоље се види колико та заклетва може бити безначајна, колико ове ''крупне'' речи заправо само заузимају место на папиру и у пракси не значе ништа. Наравно, исти је случај и са Јерменијом. Једина разлика је што се овде избори добијају тако што се говори о одбрани земље и народа оружјем уместо миром и разговорима, како је случај у нашој земљи. У суштини и један и други начин ''борбе'' су просипање магле.

(Не)зависна Јерменија постоји 25 година и без помоћи Русије, од које се практично отцепила, не би могла да опстане. Са запада има Турску, која је деценијама и вековима жедна јерменске крви, са истока прети, млађи брат Турске, Азербејџан, који постоји тек неколико деценија, али постоји довољно дуго да би заволео мирис и укус јерменске крви. Јерменија између чекића и наковња, са скоро 90 милиона крвожедних муслимана за вратом, земља у којој живи само око 2 и по милиона Јермена од укупно 10 милиона колико их има на целом свету (више Јермена живи у Русији него у Јерменији) осуђена је на борбу до последњег атома снаге. О томе колико је Јерменија заправо (не)зависна најбоље говори чињеница да ће ова исцрпна оружана борба и опстанак Јерменије трајати док год Руска Федерација има интересе на простору јужног Кавказа или док неким чудом не престану да постоје Турска и Азербејџан. Друга опција је поприлично нереална, а за опстанак Јерменије и јерменског народа је ипак реалнија прва опција, јер Руска Федерација као велика сила настоји да има ситуацију под контролом на својим границама.

Сем геостратешких положаја и геополитичке ситуације, још неки аспекти, који показују колико је једна мала земља заправо (не)зависна, су кључни за опстанак мале и сиромашне земље и малобројног народа, а један од њих је свакако економија. Економија ове земље је давно прошло време и какав-такав посао се може пронаћи само у услужним делатностима, јер кафане, ресторани, киосци са брзом храном и банке ничу као печурке после кише. Са просечном платом око 220 евра Јерменин није у могућности да годишњи одмор проведе чак ни на језеру Севан, у источној Јерменији. Дакле, о уживању на језеру Севан не може ни да размишља, али ће туриста од њега свакако чути како су његови преци гинули кроз историју да би ово језеро данас било део Јерменије. Од многих Јермена ће туристи такође чути како Руси заправо никад нису помогли Јерменима иако су много пута обећавали. Свакако ће чути и о томе како Руси продају оружје Азербејџану, који са тим оружјем убија јерменску децу по Арцаху. Од критика просечног Јерменина неће бити поштеђене ни САД, ни европске силе, а кад просечни Јерменин добије отказ у ресторану, у којем је радио за 200 евра месечно, он читав свој живот спакује у кофер и иде у Русију, САД, Француску, Британију, Канаду, Аустралију, тј. где год има Јермена, а по старој јерменској анегдоти не постоји тачка на земаљској кугли на којој Јермени не живе. 

Анегдота, да не постоји место на планети на којем не живе Јермени, је настала након геноцида владе Младотурака над Јерменима током 1915. године, када су физички уклоњани са лица земље, а малобројни Јермени са простора западне Јерменије (данашња источна Турска), који су геноцид преживели, срећу су проналазили од Камчатке до Аљаске, гледано с истока на запад. Бројност тзв. дијаспоре, којом се понекад и Срби и Јермени хвале, је заправо за жаљење. Док је с једне стране јерменска дијаспора донекле и успела својим утицајем да по западу прошири чињенице, доказе и целокупну истину о геноциду над Јерменима, српска дијаспора апсолутно није урадила ни део онога што је реално могла да би се истина о геноциду усташа и Шиптара над Србима чула и на западу. Сем чињеница о томе колико су две земље заправо (не)зависне, историје страдања и бројности наших људи у дијаспори, постоји још много тачака које повезују српски и јерменски народ, а о чему ће бити речи у наредним бројевима.

Тимо Хејникејнен: НЕДОРЕЧЕНО О ПОБЕДНИЦИМА - ШПАНСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ СА ИСТОРИЈСКОГ СТАНОВИШТА УМЕСТО ПРОПАГАНДНОГ

Шпански грађански рат (1936-39) је један од ратова где је о губитницима документовано много више него о победницима. Идеолошки спектрум социјалистичких републиканаца је истражен вани, али њихови противници, националисти генерала Франка су портретисани просто као реакционари који само представљају интересе Цркве и моћних земљопоседника, и који желе да врате шпанско друштво у феудализам. Ово се посебно односи на историју коју су писали центри страних добровољаца републиканске Интернационалне бригаде која је укључивала 32 до 35 000 лево оријентисаних и аполитичких бранилаца демократије из различитих земаља. У својој књизи „Финци у Шпанском грађанском рату“ („Suomalaiset Espanjan sisällissodassa“, 2003), Јирки Јусела пажљиво прати кораке финских чланова Интернационалне бригаде, те је само неколико десетина страница посвећено борцима националистима. У левичарској митологији, Шпански грађански рат је био међународни крсташки рат у име демократије и једнакости, који је привукао милитантне идеалисте из читавог света, укључујући Азију и Латинску Америку. Али заправо, удео странаца у Франковим националистичким снагама је био још већи. Поред 15 000 немачких и 80 000 италијанских професионалних војника, који су били послати у помоћ Франку, готово 90 000 страних добровољаца се борило на страни националиста. Републиканска пропаганда је тврдила да су они „плаћеници“, и та претпоставка се задржала све до данас. Али, у стварности, многи страни добровољци на страни националиста нису имали војно искуство, па ни војни тренинг чак, и с обзиром да је њихова дневна накнада износила само три пезета, нико од њих се није обогатио ратовањем у Шпанији.

Недавно објављена књига „Франкова интернационална бригада: авантуристи, фашисти и хришћански крсташи у Шпанском грађанском рату“ („Franco's International Brigade: Adventurers, Fascists, and Christian Crusaders in the Spanish Civil War“, 2013), британског новинара Кристофера Одена, је прва свеобухватна презентација ових људи и њихових мотива. Судбине ових десно оријентисаних добровољаца личе на авантуристичку причу, али, пре свега, Оденов рад је политичка и идеолошка историја која саопштава сложену слику радикалне деснице пре Другог светског рата.

Франков режим и његова идеологија се сасвим уобичајено називају „фашистичким“, међутим, термин је погрешан. Франко и остали генерали, који су се побунили против Републике, представљају традиционални ауторитативни конзервативизам, радије ослоњен на монархију и Католичку цркву, него на радикални и друштвено реформисајући фашизам.

Једини истински фашистички покрет на националистичкој политичкој сцени била је шпанска Фаланга („фалангисти“), политичка партија коју је основао Хосе Антонио Примо де Ривера. Идеологија партије имала је много тога заједничког са италијанским фашизмом и садржала је анти-капиталистичку компоненту. Фалангисти проглашавају да одбацују и капитализам и социјализам[1], и исте желе да замене економском доктрином синкретистичког „Трећег пута“ који укључује италијанске идеје о корпоративној држави. Покрет је усвојио неке расне доктрине и дотицао се „хиспано расе“, али биолошки расизам није био нарочито важан сегмент те идеологије. Уместо еугенике, фалангисти су истицали римокатолички „духовни препород“ који би поново ујединио нацију разједињену класним борбама.

Када је Примо де Ривера убијен од стране републиканаца на почетку грађанског рата, лидерство Фаланге је преузео Мануел Хедиља, који је истакао „пролетерску“ страну покрета, а чији је статус био угрожен захваљујући свом политичком неискуству као и лошим односима са Франком.

Франко се уплашио да ће га Хедиља збацити са положаја, те га хапси и преузима директну контролу над Фалангом. Године 1937. Фаланга је престала да постоји као независан политички покрет – спојена је са неколико других националистичких организација у једну велику традиционалну и конзервативно-ројалистичку партију под командом Франка. 

Многи инострани фашисти изразили су сумњу гледе Франковог националистичког покрета. Чланови актуелне фашистичке партије, каква је била Британска унија фашиста Освалда Мозлија, нису били вољни да попуне редове новог покрета. Фински аристократа и авантуриста Карл фон Хартман приступио је фалангистичкој милицији, али из практичних, а не идеолошких разлога. Већина фашиста је посматрала фашизам као друштвено-револуционарни покрет, а у њиховим очима шпански националисти су изгледали као обични поданици владајуће класе. На пример, у Мозлијевим страначким новинама „Акција“ објављено је да конфликт у Шпанији није ништа друго него стари 19-вековни класни рат богатих против сиромашних. 

Италијанско фашистичко мњење је било поларизовано по питању интервенције у Шпанији. За Абисински рат, који се водио пре избијања Шпанског рата, Мусолини је уживао велику подршку, добијену чак и од лево оријентисаних и либералних противника који су одобрили војну експедицију, која је после свега окончала ропство и феудални систем у Абисинији (данашњој Етиопији – пр. прев). Али уплитање у шпански конфликт осудили су многи убеђени фашисти, од којих је један записао: „Говоримо о пролетерској револуцији, а истовремено стајемо у одбрану реакционарних генерала, земљопоседника и експлоататора." Мусолинијева одлука да приступи рату вероватно није проистекла из идеолошких фактора, већ најпре из жеље да развије способности својим оружаним снагама за будуће експедиције.

Други су тврдили да су већина Франкових иностраних добровољаца заправо разнолики типови конзервативаца, пре него фашиста. Поготово је на многе значајну улогу имао религиозни фактор. У областима под контролом републиканаца, цркве су биле систематски уништаване, а свештеници и монахиње убијане, што је изазвало револт првенствено у римокатоличким земљама. Франко је сматрао да се бори за хришћанство против атеистичког комунизма. Многи римокатолички „крсташи“ придружили су се шпанском Карлистичком покрету. Карлизам је био изразит монархистички покрет, који је уживао велику подршку међу ситним пољопривредницима на северу Шпаније. Покрет је основан током сукцесијске кризе 1830, када су карлисти желели да на шпански престо доведу инфанта Карлоса, грофа од Молине. Његове присталице користиле су црвену беретку као свој грб.

У Шпанском грађанском рату, карлисти су стекли репутацију изразито неустрашивих бораца, који су кидисали на непријатеља уздигнута чела и бојним покличем "Viva Cristo Rey!" ("живео Христ краљ!"). Према социолошком концепту, карлизам се залагао за мала независна газдинства – у неким аспектима наликовао је на шпанску верзију џеферсонизма. Године 1937. спојени су са Фалангом под Франковом палицом.

По питању општих ставова, у европским фашистичким покретима је било пар изузетака. У Португалу, који је био под ауторитарном контролом диктатора Антониа де Оливеире Салазара, постојала је фашистичка опозиција оличена у национал-синдикалистима који су настојали да Салазаров аграрно-конзервативни режим замене фашистичким моделом државе којом би руководили синдикати и у којој би дошло до прерасподеле земље. Прето је у Шпанији развио добре односе са генералима, планирајући побуну против Републике, те када је Салазар послао Франку 8 000 вештих добровољаца, међу њима су учешће узели и многи национал-синдикалисти. Они су у фалангистима нашли идеолошке савезнике, с обзиром да је фалангистички партијски програм, као „трећепуташки“ изнад капитализма и социјализма[2], такође садржавао национал-синдикализам.

Добровољачке трупе у Ирској биле су окупљене око генерала Еоина О`Дафиа, ветерана Ирског рата за независност (1919-1921) и лидера Национал-корпоративне партије, која се угледала на Мусолинија. Ипак, код њега је израженија била жеља за стицањем моћи, него идеолошка убеђења и саосећање са шпанским националистима. За разлику од ранијег периода када је О`Дафи посматран као национални херој, тридесетих година 20. века је јавно исмејаван због алкохолизма и хомосексуалности. Брутални злочини према Цркви и свештенству, почињени од стране републиканаца, утицали су да Франко и међу ширим круговима задобије симпатије у католичкој Ирској, а О`Дафи је у томе видео прилику да поправи свој имиџ. Регрутовање и организовање добровољaчких корпуса донео му је неки вид нове популарности, те је веровао да новонастала ситуација може да му послужи као одскочна даска за стицање моћи. Франко није узимао за озбиљно О`Дафијеву понуду за помоћ. Када је коначно око 700 ирских војника послато у Шпанију, исти су се слабо показали у борби, а недостатак дисциплине разбеснео је официре из редова националиста. Напослетку, Франко је распустио ирску јединицу и спојио је са Шпанском легијом странаца. Тиме су О`Дафијеви снови да ће постати ирски дуче пали у воду.

Франков однос према европским добровољачким јединицама, код којих је квалитет варирао, био је скептичан. Њихову главну вредност видео је у постизању пријатељских односа са европским владама. Углавном, страни добровољци су прослеђивани Шпанској легији странаца. Само је Ирцима и Французима било дозвољено да формирају своје засебне бригаде.

Франко је много веће поверење имао у мароканским војницима чија је бројка у добровољцима била убедљиво највећа – укупно око 78 000 мушкараца. Устанак националиста је започео у гарнизонима шпанског Марока, и у раним фазама побуне генерали су успешно регрутовали Мароканце за своје редове. Године 1936. Мароко је био подељен на шпански и француски протекторат. У жељи да привуку Мароканце, националисти су имплицирали да ће њиховој земљи бити одобрена независност након пада Републике, али у пракси мала је вероватноћа била да ће се држати тог обећања. Мароканци су прогутали мамац и листом су се прикључили Франковој армији. Они су играли значајну улогу у почетној фази ратовања, с обзиром да националисти нису могли да наставе са нападима у Шпанији без подршке мароканских трупа из протектората. Мотиви добровољаца су били вишеструки: једне је привукла војничка плата, други су мрзели комунизам, трећи су веровали да ће се испунити обећање о независности Марока, а они сумњичави су искористили прилику да стекну борбено искуство како би га употребили у будућем рату за независност. Неки су пак желели да убијају Шпанце без обзира ког су политичког опредељења.

Мароканске трупе („los moros“) брзо су стекле лошу репутацију. Кружиле су гласине да су мучили ратне заробљенике и систематски силовали жене републиканаца. Током борбе кастрирали су пале противнике, и када су слике унакажених тела освануле у међународној штампи, пуковник Хуан Јагуе је званично забранио такву навику његових Мароканаца. Републиканци су кроз пропаганду максимално истицали зверства „Мавара“, било да је реч о стварним или имагинарним догађајима. У пропагандним постерима накежени Мароканци, са дебелим уснама и турбанима на глави, шиканирају беле жене и пробадају децу бајонетима. Новинари и аутори на страни републиканаца пишу о „свирепим Африканцима са ножевима у зубима“ и оптужују Франка због довођења „дивљих Африканаца у европски грађански рат“. Очигледно да левичари из тридесетих година 20. века нису пригрлили постојећи модел политичке коректности.

Једна од најинтересантнијих Оденових опаски односи се на чињеницу да су у Шпанском грађанском рату обе стране сматрале да бране европску цивилизацију од варварства. За националисте, варвари су били оличени у анти-религијском комунизму. За републиканце, то је био реакционарни војни режим са својим арапским савезницима. Једна страна је захтевала да заштити религију и традицију, а друга демократију и прогрес. Међународна посредовања и интернационалне јединице гурнуле су шпански конфликт у пан-европски грађански рат. У Другом светском рату, овај идеолошки грађански рат је проширен широм континента.

Обе стране су имале своје разлоге да другу страну виде као варварску. Грађански рат је нарочито окрутан сукоб, са свирепим поступцима према ратним заробљеницима и војним операцијама против цивила. Радикалне лево оријентисане групе су, поготово у раним фазама рата, убиле мноштво црквењака, земљопоседника и присталица десно оријентисаних странака, док је слаба Републиканска власт жмурила на такав терор. Националисти су узвратили и масовна стрељања левичара постала су уобичајена пракса у областима под њиховом контролом. Немачке ваздушне јединице, послате у помоћ Франку, бомбардовале су градове републиканаца без прављења разлике између војних и цивилних мета.

Када се идеализам сусрео са тамном страном рата, разочарење се осетило код појединих странаца умешаних у конфликт. Многи радикални левичари су имали непријатно буђење када су комунисти преовладали у редовима републиканаца и почели да ликвидирају троцкисте, анархисте и друге „јеретичке“ елементе. Жорж Бернанос, француски писац познат по новели „Дневник сеоског свештеника“ (1936), успоставио је контакте са фалангистима и пружио је подршку Франку на почетку рата, међутим, након јавних масовних погубљења на Мајорци и после других злочина на овом острву под контролом националиста, почео је веома критички да се односи према Франковом режиму.

Оден износи безобзирност грађанског рата када је живот у питању, мимо сатанизације или извињења за неку страну. Његов рад показује да су добровољци обеју страна у огромној мери били пиони у игри великих сила, које су понајмање бринуле о Шпанији и њеној култури. За њих, земља Сервантеса, Муриља и Гоје, није била ништа друго до егзотичног бојног поља на коме су промовисани њихови политички циљеви.

Шпански грађански рат је донео губитак идеализма код лево и десно оријентисаних, али са чисто прагматичне стране, крајњи резултати се могу рачунати позитивно. Комунисти су добили све више на снази током рата за време републиканаца. С контролом Шпаније, Совјетски Савез је био кадар да запрети западној Европи. То је осујећено Франковом победом.

Са друге стране, националистичка Шпанија је задржала неутралност у Шпанском грађанском рату, што је прилично омело Хитлерову тежњу за светском доминацијом. Франкови циљеви су били национални: настојао је да угуши социјалистичку Републику и баскијски и каталонски сепаратизам, док га будући конфликт, који ће захватити Европу уздуж и попреко, није интересовао. У остваривању својих циљева, онолико колико су му били од користи, искористио је помоћ хришћанских крсташа, милитантних десничара и „маварских“ војника.

Иако се Франкова Шпанија држала подаље од „европског грађанског рата“ (1939-45), многи страни добровољци са Франкове стране су узели учешће и у том рату. Политичка сложеност континента је илустрована тиме да нису сви учествовали на истој страни. Франков ратни пилот и белгијски аристократа Кунт Родолф д Ермикур д Грин приступио је британским војним снагама када су Немци извршили инвазију на његову земљу. Лако је могуће да се борио са немачким пилотима, који су се, нешто раније, борили на страни Франка у оквиру Кондор легије.

Након службе у Шпанском грађанском рату, британски фашиста Питер Кин и норвешки национал-социјалиста Пер Имерслунд узели су учешће и у финском Зимском рату против Совјетског Савеза. Након повратка кући, Кин је приступио обавештајној јединици Британског падобранског пука, док је Имерслунд подржао про-нацистичку владу у окупираној Норвешкој. Французи из добровољачке јединице „Јована Орлеанка“ борили су се касније на различитим странама: једни у оквиру француског СС-а, други као борци Француског покрета отпора. Историја је ушла у нову фазу где „старе одоре“ више нису биле релевантне.  

http://alternative-right.blogspot.com/

превод: Иван Петровић

 Примедба преводиоца:

[1], [2] Сматрам да је аутор направио пропуст и да је адекватнија реч „комунизам“ него „социјализам“. Сам Ривера није одбацивао социјалистички аспект фалангистичког покрета. Познате су нам његове речи: ''Никада се нећу мирити са национализмом који се противи социјализму, нити са социјализмом који се противи национализму. Увек ћу се борити против антинационалистичког социјализма и антисоцијалистичког национализма.''

Симо Матавуљ: О БОКИ КОТОРСКОЈ

Око 1800. године Бока Которска је имала приближно 600 једрењака, од којих 300 прекоморских. Ови бродови могли су да превозе 2 000 - 7 000 стара (130-455 t), са 20 топова ради одбране од пирата. Редовно су пловили по Јадрану, Јонском, Црном и Средоземном мору, па чак и по Сјеверном мору. У то вријеме у Боки Которској било је око 300 поморских капетана и 3 000 помораца. Ова трговачка морнарица доносила је Боки концем 18. вијека годишњи профит од 200 000 млетачких златних дуката. Симо Матавуљ о староме Херцег Новом вели да "имађаше њешто више од хиљаду душа. Становници се дијељаху на старосједиоце и дошљаке. Старосједиоци бијаху Срби, а дошљаци 'свака вјера'. И једни и други дијељаху се засебно на три сталежа. Српску аристократију чињаху стари поморски капетани; средину трговци и имућније занатлије; фукару сиромашнији радници, лађари и рибари. Дошљаци се дијељаху по овој степеници: судија, комесар, њихови пристави, два љекара (срески и опћински), инжињер, апотекар, управници: поште, телеграфа, пореза, царине, писари, преписивачи, канцеларијски пријавници, два тамничара, жандари и послужитељи, неколико крчмара и радника у подграђу – усве око тридесет породица..."

Драган Р. Аћимовић: СА ЦРЊАНСКИМ У ЛОНДОНУ

Силазимо ка Вајтхолу. Како се приближавамо Сенотафу, Црњански ме заустави:

- Погледајте сада како ће Енглези, господа само, у пролазу поред Споменика незнаном јунаку, скинути шешир и поздравити га. Одиста, иду према нама у сусрет два џентлмена, с меканим шеширима, разговарају. Кад дођоше до Сенотафа окренуше се к њему, као у војсци кад официр наиђе на почасну стражу, скинуше шешире и, држећи их у рукама, прођоше споменик. Потом покрише главе. Споменик речени Сенотаф један је од најружнијих на свету. У поређењу са Тријумфалним луком у Паризу или са Мештровићевим храмом на Авали, да је мањих размера, био би споменик крајпуташ. Занимљиво, обични, мали Енглези (тако претпостављам, мада је ово велики, космополитски град) протрче поред споменика, не скину капу, журе. Господа се заустављају. Они чувају традицију, пук се не брине. 

Код нас је било обрнуто. Колико пута сам видео улицом Краља Милана кад пролази војска са заставом како сељак застане, скине шајкачу док пролази застава, а такозвана господа зевају, без поштовања. Код нас су господа издала земљу а сељак је чувао. Код Енглеза господа чувају државу и држе простог човека да не падне у анархију. Бар досад. Прођемо и ми крај Сенотафа. Питам Црњанског: - Да скинемо капе? - Yes, Sir! Он скине свој халбес, ја мој мекани зелени шешир, и тако прођосмо окренути споменику.

 

Наташа Цветковић: ДРАГОШ БРАЈЕР – ОД АУСТРИЈСКОГ ОФИЦИРА ДО ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНИКА

Код мене у породици постоји један неуобичајен обичај да се радујемо посети свештеника. Знамо да нам у кућу улази ведар, духовит и добронамеран човек. Његове посете осим званичног имају и незванични део. Тада нам обично исприча неку од својих поучних и инспиративних прича, или покуша да одговори на наше недоумице. Тако је и ове године, на Лазареву суботу, као и обично пешака, обишао своју парохију, како би поводом предстојећег Ускрса освештао водицу. Овога пута са собом је донео и необичну причу о Драгошу Брајеру…

Не знам ни сама колико пута сам прошла поред мермерне плоче у дворишту цркве Јасенак у Петријеву. И колико пута сам са ње прочитала имена, године рођења и смрти Драгоша и Златије Брајер, а да ме ниједном није спопала радозналост да се распитам ко су били људи чија су имена на спомен-плочи. Не знам ни колико сам прашине обрисала са монографије „Црква Јасенак крај Смедерева” протојереја Душана Д. Митошевића, а да је никада нисам отворила. Јер да јесам, знала бих ко је био Драгош Брајер, односно Карл Брајер.

Драгош Брајер се родио у Бечу 1888. године. Родитељи Бечлије Јосиф и Хермина назвали су га Карл. Карл је у Бечу провео детињство, завршио гимназију, касније и студије грађевине на бечком Техничком факултету. И вероватно у свом младалачком животу ни помишљао није да ће живот завршити као православни свештеник у сред Србије. 

Точак судбине је за Карлов рачун завртео Први светски рат. На овом рулету Карлу је допало да у својој двадесет осмој години у добровољачкој униформи аустријског лајтнанта (официра) постане окружни инжењер у Крушевцу почетком 1916. године. У то време српски војници и цивили, који су преживели Албанску голготу, стигли су на обале Јонског мора, док је у Србији Аустроугарска успостављала војну управу. 

Разочарање у освајачки рат се укрстило са једном сасвим другом причом – љубавном причом. Наиме, Карл је у Рековцу, међу избеглицама, упознао Златију Крупежевић. Златија или Злата је била кћи народног посланика и проте Николе Крупежевића из Велике Крсне. Завршила је Вишу занатску школу, а занимала се за уметност и књижевност. Према поменутом чланку из „Политике” може се закључити да је управо њена кућа, која је служила као официрска менажа аустријској војсци, била место на којем су се састајали и размењивали мишљења и емоције ово двоје младих људи.

Да ли услед свог разочарања ратом или због превелике љубави према Злати, или можда због преплитања ових околности, Карл је решио да пређе у православље. Приликом једног свог одсуства крстио се у православној цркви Светог Саве у Бечу. Тако се у Србију вратио са новим именом Драгош, а ускоро се и венчао са Златом. О Карловој новој вероисповести његови надређени нису ништа знали. Да јесу, вероватно би му следио војни суд због издаје.

Захваљујући лекарском уверењу, које је добио на име бронхитиса, Драгош је заједно са својом женом отишао у Беч, па у Швајцарску. Затим је српским властима предао захтев за држављанство и, без обзира на бронхитис, пријавио се за учешће на Солунском фронту. Остаје нејасно да ли је учествовао на фронту или је у ишчекивању дозволе дочекао ослобођење Србије. Са окончањем рата Злата и он долазе у Велику Крсну и ту остају. Први посао који је Драгош почео у својој новој земљи је био млинарски. У младеновачком крају је изградио први млин са саугас мотором. Али, посао му је пропао. После млинарског фијаска опробао се као грађевинар у Смедереву. Изводио је земљане насипе, градио радионице за поправке железничких вагона и саградио неколико вила у Београду. Изгледа да се није проналазио и сналазио у пословању јер му се финансијска ситуација временом погоршавала. Тако је одустао од даљих пословних подухвата и 1929. године, у четрдесет првој години живота, уписао Богословски факултет у Београду. Вероватно је узор нашао у породици своје жене, у којој се свештенички позив преносио с колена на колено. За свештеника је рукоположен у раковачком манастиру, а прва служба му је била у удовичкој парохији, која је обухватала села Удовице и Петријево код Смедерева.

 

Новооснована удовичка парохија није имала своју цркву, већ је народ одлазио у смедеревску градску цркву, па је отац Драгош дошао на идеју о подизању цркве у својој парохији. Као погодно место за храм наметало се место Јасенак у близини Петријева. Јасенак је већ био познат као свето место, на којем су се дешавала чудотворна исцељења у храстовој шуми у којој расте миришљава биљка јасенак (за коју се иначе сумња да је библијски пламтећи грм). Народ се скупљао са свих страна уочи Ђурђевдана, Спасовдана и Духова, како би преноћио у шуми верујући у исцељење. Код мештана је већ постојала идеја да се сагради склониште или капела, али је Драгош предложио да се сагради храм. Успео је да организује читаво село за овај велики и скупи подухват. Сам је приложио своје грађевинско умеће и архитектонски план. Првобитна црква је имала петора врата, по узору на бању Витезду у Јерусалиму. Градња је трајала од 1936. до 1938. године. Црква посвећена Светом Ђорђу је освештана 1940. а током Другог светског рата је потпуно руинирана.

Као успомена на првог неимара у дворишту цркве, са северо-источне стране, постављена је спомен-плоча с почетка овог текста. Драгош Брајер није сачекао освећење цркве. Крајем 1936. затражио је премештај у Велику Крсну. Вратио се у породичну кућу своје жене и тамо наставио свештеничку каријеру.

Који су били разлози за напуштање Јасенка можемо само да нагађамо. Према записима из „Политике” овај грађевински инжењер, аустријски официр, млинар и православни свештеник, био је љубитељ лепе књижевности и возова. Код својих парохијана је био омиљен, познат по доброти и посвећености. Златија је умрла 1943. Драгош је живео још двадесет година после ње. Где је провео Други светски рат и године после рата и како, да ли се икада вратио у родни крај, да ли је осим две кћери имао још потомака остаје непознато. Умро је 1963. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Животна прича Драгоша Брајера, потпуна или не, свакако је несвакидашња. Отвара многобројна питања, а на нека друга даје одговоре…

Оно што је сигурно је то да је град Смедерево обогатио за чаробни Јасенак. Хвала му и нека му је вечна слава.

  

   

http://natasacvetkovic.com/