Тимо Хејникејнен: НЕДОРЕЧЕНО О ПОБЕДНИЦИМА - ШПАНСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ СА ИСТОРИЈСКОГ СТАНОВИШТА УМЕСТО ПРОПАГАНДНОГ

Шпански грађански рат (1936-39) је један од ратова где је о губитницима документовано много више него о победницима. Идеолошки спектрум социјалистичких републиканаца је истражен вани, али њихови противници, националисти генерала Франка су портретисани просто као реакционари који само представљају интересе Цркве и моћних земљопоседника, и који желе да врате шпанско друштво у феудализам. Ово се посебно односи на историју коју су писали центри страних добровољаца републиканске Интернационалне бригаде која је укључивала 32 до 35 000 лево оријентисаних и аполитичких бранилаца демократије из различитих земаља. У својој књизи „Финци у Шпанском грађанском рату“ („Suomalaiset Espanjan sisällissodassa“, 2003), Јирки Јусела пажљиво прати кораке финских чланова Интернационалне бригаде, те је само неколико десетина страница посвећено борцима националистима. У левичарској митологији, Шпански грађански рат је био међународни крсташки рат у име демократије и једнакости, који је привукао милитантне идеалисте из читавог света, укључујући Азију и Латинску Америку. Али заправо, удео странаца у Франковим националистичким снагама је био још већи. Поред 15 000 немачких и 80 000 италијанских професионалних војника, који су били послати у помоћ Франку, готово 90 000 страних добровољаца се борило на страни националиста. Републиканска пропаганда је тврдила да су они „плаћеници“, и та претпоставка се задржала све до данас. Али, у стварности, многи страни добровољци на страни националиста нису имали војно искуство, па ни војни тренинг чак, и с обзиром да је њихова дневна накнада износила само три пезета, нико од њих се није обогатио ратовањем у Шпанији.

Недавно објављена књига „Франкова интернационална бригада: авантуристи, фашисти и хришћански крсташи у Шпанском грађанском рату“ („Franco's International Brigade: Adventurers, Fascists, and Christian Crusaders in the Spanish Civil War“, 2013), британског новинара Кристофера Одена, је прва свеобухватна презентација ових људи и њихових мотива. Судбине ових десно оријентисаних добровољаца личе на авантуристичку причу, али, пре свега, Оденов рад је политичка и идеолошка историја која саопштава сложену слику радикалне деснице пре Другог светског рата.

Франков режим и његова идеологија се сасвим уобичајено називају „фашистичким“, међутим, термин је погрешан. Франко и остали генерали, који су се побунили против Републике, представљају традиционални ауторитативни конзервативизам, радије ослоњен на монархију и Католичку цркву, него на радикални и друштвено реформисајући фашизам.

Једини истински фашистички покрет на националистичкој политичкој сцени била је шпанска Фаланга („фалангисти“), политичка партија коју је основао Хосе Антонио Примо де Ривера. Идеологија партије имала је много тога заједничког са италијанским фашизмом и садржала је анти-капиталистичку компоненту. Фалангисти проглашавају да одбацују и капитализам и социјализам[1], и исте желе да замене економском доктрином синкретистичког „Трећег пута“ који укључује италијанске идеје о корпоративној држави. Покрет је усвојио неке расне доктрине и дотицао се „хиспано расе“, али биолошки расизам није био нарочито важан сегмент те идеологије. Уместо еугенике, фалангисти су истицали римокатолички „духовни препород“ који би поново ујединио нацију разједињену класним борбама.

Када је Примо де Ривера убијен од стране републиканаца на почетку грађанског рата, лидерство Фаланге је преузео Мануел Хедиља, који је истакао „пролетерску“ страну покрета, а чији је статус био угрожен захваљујући свом политичком неискуству као и лошим односима са Франком.

Франко се уплашио да ће га Хедиља збацити са положаја, те га хапси и преузима директну контролу над Фалангом. Године 1937. Фаланга је престала да постоји као независан политички покрет – спојена је са неколико других националистичких организација у једну велику традиционалну и конзервативно-ројалистичку партију под командом Франка. 

Многи инострани фашисти изразили су сумњу гледе Франковог националистичког покрета. Чланови актуелне фашистичке партије, каква је била Британска унија фашиста Освалда Мозлија, нису били вољни да попуне редове новог покрета. Фински аристократа и авантуриста Карл фон Хартман приступио је фалангистичкој милицији, али из практичних, а не идеолошких разлога. Већина фашиста је посматрала фашизам као друштвено-револуционарни покрет, а у њиховим очима шпански националисти су изгледали као обични поданици владајуће класе. На пример, у Мозлијевим страначким новинама „Акција“ објављено је да конфликт у Шпанији није ништа друго него стари 19-вековни класни рат богатих против сиромашних. 

Италијанско фашистичко мњење је било поларизовано по питању интервенције у Шпанији. За Абисински рат, који се водио пре избијања Шпанског рата, Мусолини је уживао велику подршку, добијену чак и од лево оријентисаних и либералних противника који су одобрили војну експедицију, која је после свега окончала ропство и феудални систем у Абисинији (данашњој Етиопији – пр. прев). Али уплитање у шпански конфликт осудили су многи убеђени фашисти, од којих је један записао: „Говоримо о пролетерској револуцији, а истовремено стајемо у одбрану реакционарних генерала, земљопоседника и експлоататора." Мусолинијева одлука да приступи рату вероватно није проистекла из идеолошких фактора, већ најпре из жеље да развије способности својим оружаним снагама за будуће експедиције.

Други су тврдили да су већина Франкових иностраних добровољаца заправо разнолики типови конзервативаца, пре него фашиста. Поготово је на многе значајну улогу имао религиозни фактор. У областима под контролом републиканаца, цркве су биле систематски уништаване, а свештеници и монахиње убијане, што је изазвало револт првенствено у римокатоличким земљама. Франко је сматрао да се бори за хришћанство против атеистичког комунизма. Многи римокатолички „крсташи“ придружили су се шпанском Карлистичком покрету. Карлизам је био изразит монархистички покрет, који је уживао велику подршку међу ситним пољопривредницима на северу Шпаније. Покрет је основан током сукцесијске кризе 1830, када су карлисти желели да на шпански престо доведу инфанта Карлоса, грофа од Молине. Његове присталице користиле су црвену беретку као свој грб.

У Шпанском грађанском рату, карлисти су стекли репутацију изразито неустрашивих бораца, који су кидисали на непријатеља уздигнута чела и бојним покличем "Viva Cristo Rey!" ("живео Христ краљ!"). Према социолошком концепту, карлизам се залагао за мала независна газдинства – у неким аспектима наликовао је на шпанску верзију џеферсонизма. Године 1937. спојени су са Фалангом под Франковом палицом.

По питању општих ставова, у европским фашистичким покретима је било пар изузетака. У Португалу, који је био под ауторитарном контролом диктатора Антониа де Оливеире Салазара, постојала је фашистичка опозиција оличена у национал-синдикалистима који су настојали да Салазаров аграрно-конзервативни режим замене фашистичким моделом државе којом би руководили синдикати и у којој би дошло до прерасподеле земље. Прето је у Шпанији развио добре односе са генералима, планирајући побуну против Републике, те када је Салазар послао Франку 8 000 вештих добровољаца, међу њима су учешће узели и многи национал-синдикалисти. Они су у фалангистима нашли идеолошке савезнике, с обзиром да је фалангистички партијски програм, као „трећепуташки“ изнад капитализма и социјализма[2], такође садржавао национал-синдикализам.

Добровољачке трупе у Ирској биле су окупљене око генерала Еоина О`Дафиа, ветерана Ирског рата за независност (1919-1921) и лидера Национал-корпоративне партије, која се угледала на Мусолинија. Ипак, код њега је израженија била жеља за стицањем моћи, него идеолошка убеђења и саосећање са шпанским националистима. За разлику од ранијег периода када је О`Дафи посматран као национални херој, тридесетих година 20. века је јавно исмејаван због алкохолизма и хомосексуалности. Брутални злочини према Цркви и свештенству, почињени од стране републиканаца, утицали су да Франко и међу ширим круговима задобије симпатије у католичкој Ирској, а О`Дафи је у томе видео прилику да поправи свој имиџ. Регрутовање и организовање добровољaчких корпуса донео му је неки вид нове популарности, те је веровао да новонастала ситуација може да му послужи као одскочна даска за стицање моћи. Франко није узимао за озбиљно О`Дафијеву понуду за помоћ. Када је коначно око 700 ирских војника послато у Шпанију, исти су се слабо показали у борби, а недостатак дисциплине разбеснео је официре из редова националиста. Напослетку, Франко је распустио ирску јединицу и спојио је са Шпанском легијом странаца. Тиме су О`Дафијеви снови да ће постати ирски дуче пали у воду.

Франков однос према европским добровољачким јединицама, код којих је квалитет варирао, био је скептичан. Њихову главну вредност видео је у постизању пријатељских односа са европским владама. Углавном, страни добровољци су прослеђивани Шпанској легији странаца. Само је Ирцима и Французима било дозвољено да формирају своје засебне бригаде.

Франко је много веће поверење имао у мароканским војницима чија је бројка у добровољцима била убедљиво највећа – укупно око 78 000 мушкараца. Устанак националиста је започео у гарнизонима шпанског Марока, и у раним фазама побуне генерали су успешно регрутовали Мароканце за своје редове. Године 1936. Мароко је био подељен на шпански и француски протекторат. У жељи да привуку Мароканце, националисти су имплицирали да ће њиховој земљи бити одобрена независност након пада Републике, али у пракси мала је вероватноћа била да ће се држати тог обећања. Мароканци су прогутали мамац и листом су се прикључили Франковој армији. Они су играли значајну улогу у почетној фази ратовања, с обзиром да националисти нису могли да наставе са нападима у Шпанији без подршке мароканских трупа из протектората. Мотиви добровољаца су били вишеструки: једне је привукла војничка плата, други су мрзели комунизам, трећи су веровали да ће се испунити обећање о независности Марока, а они сумњичави су искористили прилику да стекну борбено искуство како би га употребили у будућем рату за независност. Неки су пак желели да убијају Шпанце без обзира ког су политичког опредељења.

Мароканске трупе („los moros“) брзо су стекле лошу репутацију. Кружиле су гласине да су мучили ратне заробљенике и систематски силовали жене републиканаца. Током борбе кастрирали су пале противнике, и када су слике унакажених тела освануле у међународној штампи, пуковник Хуан Јагуе је званично забранио такву навику његових Мароканаца. Републиканци су кроз пропаганду максимално истицали зверства „Мавара“, било да је реч о стварним или имагинарним догађајима. У пропагандним постерима накежени Мароканци, са дебелим уснама и турбанима на глави, шиканирају беле жене и пробадају децу бајонетима. Новинари и аутори на страни републиканаца пишу о „свирепим Африканцима са ножевима у зубима“ и оптужују Франка због довођења „дивљих Африканаца у европски грађански рат“. Очигледно да левичари из тридесетих година 20. века нису пригрлили постојећи модел политичке коректности.

Једна од најинтересантнијих Оденових опаски односи се на чињеницу да су у Шпанском грађанском рату обе стране сматрале да бране европску цивилизацију од варварства. За националисте, варвари су били оличени у анти-религијском комунизму. За републиканце, то је био реакционарни војни режим са својим арапским савезницима. Једна страна је захтевала да заштити религију и традицију, а друга демократију и прогрес. Међународна посредовања и интернационалне јединице гурнуле су шпански конфликт у пан-европски грађански рат. У Другом светском рату, овај идеолошки грађански рат је проширен широм континента.

Обе стране су имале своје разлоге да другу страну виде као варварску. Грађански рат је нарочито окрутан сукоб, са свирепим поступцима према ратним заробљеницима и војним операцијама против цивила. Радикалне лево оријентисане групе су, поготово у раним фазама рата, убиле мноштво црквењака, земљопоседника и присталица десно оријентисаних странака, док је слаба Републиканска власт жмурила на такав терор. Националисти су узвратили и масовна стрељања левичара постала су уобичајена пракса у областима под њиховом контролом. Немачке ваздушне јединице, послате у помоћ Франку, бомбардовале су градове републиканаца без прављења разлике између војних и цивилних мета.

Када се идеализам сусрео са тамном страном рата, разочарење се осетило код појединих странаца умешаних у конфликт. Многи радикални левичари су имали непријатно буђење када су комунисти преовладали у редовима републиканаца и почели да ликвидирају троцкисте, анархисте и друге „јеретичке“ елементе. Жорж Бернанос, француски писац познат по новели „Дневник сеоског свештеника“ (1936), успоставио је контакте са фалангистима и пружио је подршку Франку на почетку рата, међутим, након јавних масовних погубљења на Мајорци и после других злочина на овом острву под контролом националиста, почео је веома критички да се односи према Франковом режиму.

Оден износи безобзирност грађанског рата када је живот у питању, мимо сатанизације или извињења за неку страну. Његов рад показује да су добровољци обеју страна у огромној мери били пиони у игри великих сила, које су понајмање бринуле о Шпанији и њеној култури. За њих, земља Сервантеса, Муриља и Гоје, није била ништа друго до егзотичног бојног поља на коме су промовисани њихови политички циљеви.

Шпански грађански рат је донео губитак идеализма код лево и десно оријентисаних, али са чисто прагматичне стране, крајњи резултати се могу рачунати позитивно. Комунисти су добили све више на снази током рата за време републиканаца. С контролом Шпаније, Совјетски Савез је био кадар да запрети западној Европи. То је осујећено Франковом победом.

Са друге стране, националистичка Шпанија је задржала неутралност у Шпанском грађанском рату, што је прилично омело Хитлерову тежњу за светском доминацијом. Франкови циљеви су били национални: настојао је да угуши социјалистичку Републику и баскијски и каталонски сепаратизам, док га будући конфликт, који ће захватити Европу уздуж и попреко, није интересовао. У остваривању својих циљева, онолико колико су му били од користи, искористио је помоћ хришћанских крсташа, милитантних десничара и „маварских“ војника.

Иако се Франкова Шпанија држала подаље од „европског грађанског рата“ (1939-45), многи страни добровољци са Франкове стране су узели учешће и у том рату. Политичка сложеност континента је илустрована тиме да нису сви учествовали на истој страни. Франков ратни пилот и белгијски аристократа Кунт Родолф д Ермикур д Грин приступио је британским војним снагама када су Немци извршили инвазију на његову земљу. Лако је могуће да се борио са немачким пилотима, који су се, нешто раније, борили на страни Франка у оквиру Кондор легије.

Након службе у Шпанском грађанском рату, британски фашиста Питер Кин и норвешки национал-социјалиста Пер Имерслунд узели су учешће и у финском Зимском рату против Совјетског Савеза. Након повратка кући, Кин је приступио обавештајној јединици Британског падобранског пука, док је Имерслунд подржао про-нацистичку владу у окупираној Норвешкој. Французи из добровољачке јединице „Јована Орлеанка“ борили су се касније на различитим странама: једни у оквиру француског СС-а, други као борци Француског покрета отпора. Историја је ушла у нову фазу где „старе одоре“ више нису биле релевантне.  

http://alternative-right.blogspot.com/

превод: Иван Петровић

 Примедба преводиоца:

[1], [2] Сматрам да је аутор направио пропуст и да је адекватнија реч „комунизам“ него „социјализам“. Сам Ривера није одбацивао социјалистички аспект фалангистичког покрета. Познате су нам његове речи: ''Никада се нећу мирити са национализмом који се противи социјализму, нити са социјализмом који се противи национализму. Увек ћу се борити против антинационалистичког социјализма и антисоцијалистичког национализма.''