Силазимо ка Вајтхолу.
Како се приближавамо Сенотафу, Црњански ме заустави:
- Погледајте сада како ће Енглези, господа само, у
пролазу поред Споменика незнаном
јунаку, скинути шешир и поздравити га. Одиста, иду према нама у сусрет два џентлмена, с
меканим шеширима, разговарају. Кад дођоше до Сенотафа окренуше се к њему, као у
војсци кад официр наиђе на почасну стражу, скинуше шешире и, држећи их у рукама,
прођоше споменик. Потом покрише главе. Споменик речени Сенотаф
један је од најружнијих на свету. У поређењу са Тријумфалним луком у Паризу или
са Мештровићевим храмом на Авали, да је мањих размера, био би споменик
крајпуташ. Занимљиво,
обични, мали Енглези (тако претпостављам, мада је ово велики, космополитски град) протрче
поред споменика, не скину капу, журе. Господа се заустављају. Они чувају традицију, пук се
не брине.
Код
нас је било обрнуто. Колико пута сам видео улицом Краља Милана кад пролази
војска са заставом како сељак застане, скине шајкачу док пролази застава, а
такозвана господа зевају, без поштовања. Код нас су господа издала земљу а
сељак је чувао. Код Енглеза господа чувају државу и држе простог човека да не
падне у анархију. Бар
досад.
Прођемо и ми крај
Сенотафа. Питам Црњанског: - Да скинемо капе? - Yes, Sir! Он
скине свој халбес, ја мој мекани зелени шешир, и тако прођосмо окренути
споменику.
Нема коментара:
Постави коментар