субота, 14. јануар 2017.

Предраг Мијановић: ЈЕРМЕНСКА (НЕ)ЗАВИСНОСТ



У среду, 21. септембра 2016. године у Јеревану и читавој Јерменији је обележена 25-а годишњица независности Републике Јерменије. Славље поводом овог значајног јубилеја је крунисано великом војном парадом, која се одржава у главном граду Јерменије сваке пете године. Војној паради су, сем званичника Републике Јерменије, председника Сержа Саргсјана и премијера Карена Карапетјана, и других високих званичника ове земље, присуствовали и председник Републике Арцах (Нагорнокарабашка република) Бако Саакјан, Католикос свих Јермена Гарегин II и Католикос Великог киликијског дома Јерменске апостолске цркве Арам I.

Овогодишња свечана смотра и пролазак јединица Оружаних снага Републике Јерменије Тргом Републике у Јеревану су протекли у озрачју тзв. ''Априлског сукоба'' (последњи велики окршај две супротстављене стране из априла месеца ове године) на простору Арцаха (Нагорно-Карабах). Ова стара јерменска покрајина и данас је скоро сто процентно насељена Јерменима. Сукоби Јермена и Азербејџанаца око ове спорне територије су почели пред сам распад Совјетског Савеза, тј. 1988. године, и трају до данас. Овај сукоб, сем његовог трајања, обележило је и етничко чишћење на обе стране, где су сви Јермени морали напустити територију Азербејџана, а иста судбина је задесила Азербејџанце у Јерменији. 
Сем етничког чишћења и други страховити ратни злочини и непочинства карактеристична за међуетничке сукобе су такође обележили овај рат. Статус Арцаха до данас није дефинисан, тј. званични Азербејџан га сматра делом своје територије, док Јерменија наравно даје подршку Јерменима у Арцаху, без које не би могли да опстану, али га не признаје као независну државу. Арцах су до сад признале само друге de facto независне, али непризнате, државе настале по распаду Совјетског Савеза, Абхазија и Јужна Осетија, које су се отцепиле од Грузије и Придњестровље (Транснитрија), које се отцепило од Молдавије. 


У овом случају Србија, и сама притиснута проблемима са терористима у својој јужној покрајини, подржава тзв. суверенитет и интегритет Азербејџана. Јасно је, на папиру наша држава подржава агресију Азербејџана на Арцах, као што подржава и Украјину у бесомучним нападима на Новорусију. Ово се зове међународно право, које ни у пракси, а ни на папиру не поштује нико, сем Србије. Земља Србија, победник у два светска рата, и народ српски, који је одбио Хитлерову понуду да без огреботина прође кроз Други светски рат, па је преживео геноцид од стране хрватске усташке сателит државе и шиптарских банди на Косову и Метохији због тог јуначког чина, данас су дочекали да им се живот врти око три речи, за које нико са сигурношћу не може да каже шта значе, а то су: суверенитет, интегритет и независност.
Војничка заклетва свих армија на свету садржи ове три речи, које се односе на земљу, коју војник треба да брани. Укратко, војник чим изговори речи: Заклињем се... постаје обавезан да својим животом, ако је потребно, брани суверенитет, територијални интегритет, политичку независност и уставни поредак (наравно оних земаља у којима Устав нешто значи) своје земље. На примеру земље Србије најбоље се види колико та заклетва може бити безначајна, колико ове ''крупне'' речи заправо само заузимају место на папиру и у пракси не значе ништа. Наравно, исти је случај и са Јерменијом. Једина разлика је што се овде избори добијају тако што се говори о одбрани земље и народа оружјем уместо миром и разговорима, како је случај у нашој земљи. У суштини и један и други начин ''борбе'' су просипање магле.


(Не)зависна Јерменија постоји 25 година и без помоћи Русије, од које се практично отцепила, не би могла да опстане. Са запада има Турску, која је деценијама и вековима жедна јерменске крви, са истока прети, млађи брат Турске, Азербејџан, који постоји тек неколико деценија, али постоји довољно дуго да би заволео мирис и укус јерменске крви. Јерменија између чекића и наковња, са скоро 90 милиона крвожедних муслимана за вратом, земља у којој живи само око 2 и по милиона Јермена од укупно 10 милиона колико их има на целом свету (више Јермена живи у Русији него у Јерменији) осуђена је на борбу до последњег атома снаге. О томе колико је Јерменија заправо (не)зависна најбоље говори чињеница да ће ова исцрпна оружана борба и опстанак Јерменије трајати док год Руска Федерација има интересе на простору јужног Кавказа или док неким чудом не престану да постоје Турска и Азербејџан. Друга опција је поприлично нереална, а за опстанак Јерменије и јерменског народа је ипак реалнија прва опција, јер Руска Федерација као велика сила настоји да има ситуацију под контролом на својим границама.

Сем геостратешких положаја и геополитичке ситуације, још неки аспекти, који показују колико је једна мала земља заправо (не)зависна, су кључни за опстанак мале и сиромашне земље и малобројног народа, а један од њих је свакако економија. Економија ове земље је давно прошло време и какав-такав посао се може пронаћи само у услужним делатностима, јер кафане, ресторани, киосци са брзом храном и банке ничу као печурке после кише. Са просечном платом око 220 евра Јерменин није у могућности да годишњи одмор проведе чак ни на језеру Севан, у источној Јерменији. Дакле, о уживању на језеру Севан не може ни да размишља, али ће туриста од њега свакако чути како су његови преци гинули кроз историју да би ово језеро данас било део Јерменије. Од многих Јермена ће туристи такође чути како Руси заправо никад нису помогли Јерменима иако су много пута обећавали. Свакако ће чути и о томе како Руси продају оружје Азербејџану, који са тим оружјем убија јерменску децу по Арцаху. Од критика просечног Јерменина неће бити поштеђене ни САД, ни европске силе, а кад просечни Јерменин добије отказ у ресторану, у којем је радио за 200 евра месечно, он читав свој живот спакује у кофер и иде у Русију, САД, Француску, Британију, Канаду, Аустралију, тј. где год има Јермена, а по старој јерменској анегдоти не постоји тачка на земаљској кугли на којој Јермени не живе. 

Анегдота, да не постоји место на планети на којем не живе Јермени, је настала након геноцида владе Младотурака над Јерменима током 1915. године, када су физички уклоњани са лица земље, а малобројни Јермени са простора западне Јерменије (данашња источна Турска), који су геноцид преживели, срећу су проналазили од Камчатке до Аљаске, гледано с истока на запад. Бројност тзв. дијаспоре, којом се понекад и Срби и Јермени хвале, је заправо за жаљење. Док је с једне стране јерменска дијаспора донекле и успела својим утицајем да по западу прошири чињенице, доказе и целокупну истину о геноциду над Јерменима, српска дијаспора апсолутно није урадила ни део онога што је реално могла да би се истина о геноциду усташа и Шиптара над Србима чула и на западу. Сем чињеница о томе колико су две земље заправо (не)зависне, историје страдања и бројности наших људи у дијаспори, постоји још много тачака које повезују српски и јерменски народ, а о чему ће бити речи у наредним бројевима.

Нема коментара:

Постави коментар