За
почетак, можете ли нам рећи нешто више о вашем покрету, као и о мотивима да
постанете њихов члан?
Неколико година сам активна чланица ОНР-а
(Народни радикални блок / Obóz Narodowo Radykalny). То је националистичка
организација заснована, у једну руку, на темељима римокатоличке традиције, а у
другу руку, на друштвеном раду и свакодневном активизму ради решавања проблема
са којима се пољски народ свакодневно суочава. Заступљени смо широм Пољске, али
имамо и представништва у иностранству, као рецимо у Ирској и Норвешкој.
Била сам фасцинирана историјом,
поготово међуратним периодом, тако да је то била почетна станица мог
националистичког пута. За ОНР и народно-радикалну идеологију сазнала сам
читајући књиге које су се готово у потпуности подударале са мојим погледом на
свет. Иако се савремени ОНР прилично разликује од предратне организације истог
имена, ипак сам пронашла историјски континуитет, те је стога моја одлука да
приступим ОНР-у постала заочекивана.
Како гледате на политичку ситуацију у Пољској
и где се ваш покрет налази на пољској политичкој сцени?
Политика у Пољској је у сенци
учесталих сукоба. Набоји су поготово изражени у последњем периоду захваљујући
пољском Сејму[1]
који
под тепих гура анти-аборцијски закон. Конкретно сада, абортус у Пољској је
дозвољен у три случаја:
- када је озбиљно деформисан фетус
- када је силовање узрок трудноће и
- када би трудноћа могла да угрози живот мајке.
Новим прописима би потпуно био
забрањен абортус, а такав предлог наилази на негодовање код лево-либералне
популације. Владајућа десно оријентисана партија, ПИС (Партија права и правде /
Prawo i Sprawiedliwość), подржава овај
амандман, међутим остаје нејасно хоће ли друштво подржати ове промене.
Генерално, ПИС се прилично окренуо националистичком и католичком становишту.
Иако је ПИС део владајућег система, многе њихове активности наилазе на подршку
у националистичким круговима, и с обзиром да воде политику засновану на
породици и традицији, долази до сагласја са нашим ставовима. Ипак, ми не
прихватамо спољну политику која се заснива на глорификовању САД-а и на слепој
подршци Украјини. Моја организација помно прати активности Владе и покушава да
њена скретања усмери ка нашим путевима. Тако на пример, организовали смо
масовне демонстрације против прихватања „избеглица“, што је довело до тога да
Влада оповргне ту одлуку.
Да ли
имате сарадњу са осталим политичким партијама у Пољској и Европи?
Да, сарађујемо са неколико
партија, како у земљи, тако и у иностранству. Једна од таквих организација је
Свепољска младост (Młodzież Wszechpolska), са којом организујемо Марш
независности, највећу манифестацију у постратној Пољској која окупља стотине
хиљада националиста и патриота сваке године из читаве земље. Наши инострани контакти се односе на мађарски
HVIM (Hatvannégy Vármegye Ifjúsági Mozgalom) и италијанске организације Lotta
Studentesca и Lealtà Azione.
Чињеница
је да су многи из Пољске отишли трбухом за крухом. Постоји ли шанса да се таква
ситуација промени и шта је неопходно како би се економска ситуација у Пољској
поправила?
Економска ситуација у Пољској је
сложена. Са једне стране имамо стално растуће економске показатеље као што су
бруто домаћег производа (БДП), огромне инвестиције које значајно мењају земљу,
али са друге стране изостаје повећање плата, што је разлог масовне емиграције
Пољака, али таква пракса се мења последњих година. Примери да се наши држављани
враћају из емиграције представљају добар сигнал за будућност. Претходи нам
веома тежак задатак са којим ће Пољска морати да се суочи, а то је бекство из
тзв. замке средњег нивоа. На Влади је да испуни овај задатак, тако што ће за
основни циљ да има реконструкцију пропале индустрије и ограничење интереса
глобалних конзорцијума у нашој економији. Надам се да ће додатни економски
развој утицати на раст плата и на већи број радних места, чиме ће бити испуњени
услови да се наши држављани врате, насупрот јефтиној радној снази из Украјине
која стоји као препрека повећању плата пољским радницима.
Какви су
ваши ставови по питању Европске уније и Европе?
Годинама уназад се константно
супростављамо Европској унији и њеној политици. Добро позната чињеница је да ЕУ
у много чему одступа од темеља наше цивилизације као што су породица и
хришћанство. Поред тога, она угрожава суверенитет држава тако што се меша у
њену унутрашњу политику. Недавно, Европска комисија је наложила Пољској да
одустане од планираног пореза на трговину, који је за циљ имао да подигне таксу
великим трговинским ланцима како би омогућио конкурентност између њих и мањих
компанија. Овом одлуком, ЕУ је показала чији интерес заступа, а такође је и
исказала и какав однос баштини према суверенитету других чланица заједнице и
њиховој унутрашњој политици. У глобализованом свету, европске државе треба да
буду ближе једна другој и да сарађују како би водиле рачуна о свом интересу и
како би биле способне да се одупру гигантима као што су САД или Кина. Такође, у
Европи не би требало да буде простора за откопавање ратних секира нити за
шовинизам. Међутим, потреба за интеграцијама не значи да треба да створимо
европску „супер-државу“ која ће постати услужни центар финансијера и варалица
чему тежи ЕУ.
Постоје
мишљења да би Пољска могла да постане челична песница НАТО-а у будућем рату
против Русије. Који је ваш став гледе тога, и уопште када је о НАТО-у и Русији
реч?
Као што врло добро знамо, НАТО
је оруђе империјалистичке политике САД-а. У име америчких интереса, НАТО, уз помоћ
савезника, дестабилизује државе које би могле да угрозе хегемонију САД-а у
датом региону. Не можемо остати равнодушни на чињеницу да су, зарад примата над
нафтом, Американци пролили хектолитре крви невиних људи. Мешање Алијансе у
унутрашња питања сваке земље изазива страх поготово у националистичким
круговима, који су свесни тога да уколико ови превладају у њиховој земљи, исти
могу да рачунају на братску помоћ војника са друге стране Атлантика који ће
онда ту земљу лишити власти под слоганом „слободе и демократије“. Опирање
НАТО-у не треба поистовећивати са идеализацијом Русије. Пољаци имају много
разлога за страх од руског империјализма и оружани сукоб са Русијом оставио би
катастрофалне последице, чак и ако би НАТО као савезник стао иза нас. С једне стране,
Пољаци би били топовско месо за НАТО армију, а са друге стране, Пољска би била
полигон за овај застрашујући рат. Без обзира на то какав би био исход овог
рата, сигурно је да би ми изгубили највише, као што је и био чест случај у
нашој историји.
Приметио сам да су Пољаци и партије у Пољској
подељене када је у питању украјинска криза. Једни подржавају Украјинце, док
други подржавају Русе и не могу олако да пређу преко злочина над Пољацима од
стране УПА-е (Украјинска
устаничка армија) у Другом светском рату. Такође, многи од њих сматрају да
Лавов треба да буде враћен Пољској. Који је ваш став поводом украјинске кризе?
То је тачно, пољско јавно мњење
је подељено по питању украјинске кризе. Пољаци прилично радикално заступају
своје становиште, било да је величање Украјинаца или пак мржња према њима, из
чега произилази и њихов однос према Русији. Такво становиште је још радикалније
код пољских националиста, и отуда постоје примери сарадње са Азовом, као и
директно учешће у борбеним дејствима на страни Руса. Мишљења сам да овим
становиштима недостаје озбиљнији приступ и одлуке које би биле донете хладном
главом, а не узаврелим емоцијама и недостојним позивањем на историјско наслеђе
зарад дневнополитичке ситуације. Злочини УПА-е су озбиљан проблем при успостављању
пољско-украјинских веза, али не можемо свести целокупну нашу заједничку
историју само на неколико година, као што не можемо ни однос са Русијом
посматрати само кроз призму убиства пољских војника у Катињу. Ми не можемо
заборавити трагедију житеља Волиња и морамо се борити за историјску истину и за
достојанство убијених, али такође морамо да гледамо у будућност, као и да
успоставимо дијалог са Украјинцима, зато што, желели то или не, ми смо осуђени
једни на друге. Када је у питању пољски Лавов, доминира мишљење да треба да
буде враћен Пољској, али то је пре романтизована визија заснована на чежњи за
идеалним границама, него што је реч о геополитичкој стратегији.
Као
женски активиста, како гледаш на положај жене у политици и модерном друштву?
Жене су увек биле присутне у
политици, иако нису увек биле на водећем положају. Данас, жена је наш премијер
и то показује да не постоји ограничење у политици када су у питању и високе
државне функције. Не треба да се расправља о томе да ли жена треба да учествује,
већ положај жене у модерном друштву и политици треба да зависи само од њене
индивидуалне способности и одлучности. Жене су бистре и способне да се
прихвате улоге мајке и жене од каријере или друштвено ангажоване особе. Из
сопственог искуства, када је реч о мом полу, као друштвено активна особа могу
да кажем да се нисам сусрела ни са каквим препрекама или ограничењима.
Готово да је свако чуо за бројна кривична дела
које су тзв. избеглице извршиле над европским доминицилним становништвом,
поготово према женској популацији. Није ли чудно да модерне феминисткиње, које
су прилично критички настројене према традиционалном хришћанском и европском
друштву и улози жене у њему, нису дигле свој глас против напада од стране
илегалних имиграната, нити виде ишта чудно када је у питању улога жене у
заједницама радикалних муслимана?
Понашање „модерних“ феминисткиња
је савршен пример како онеспособити самоодбрамбени инстинкт Запада када
политичка коректност оде толико далеко зарад тобожњих сопствених вредности. Ја
не говорим о традиционалним вредностима, већ о новом декалогу[2] за права индивидуе које су проширене до степена апсурда. Мислим да
Пољска не треба да се плаши имигрантског таласа из блискоисточних земаља, из
разлога што је њихов крајњи циљ да се домогну земаља западне и северне Европе,
код којих је израженија социјална политика него што је то случај у Пољској.
Како
гледате на политичка оглашавања папе Фрање? Како оцењујете његов став да
хришћани треба да отворе границе?
Став националиста према модерном
учењу Цркве је једно од најсложенијих питања са којим се суочавамо. Са једне
стране, ми не можемо да се сложимо са учењима и делатностима које су директно
супростављене јеванђељу и природи, док са друге стране треба да прихватимо
хијерархију по којој Црква функционише, уколико желимо да будемо део ње.
Очигледно је да не делимо папино становиште да треба да отворимо врата
културолошки страним имигрантима. Као римокатолици, имамо пуно право на ово,
зато што папина непогрешивост има своје место само у учењима са катедре која се
не односе на свакодневне ствари, већ само на прецизне ставке верског учења.
Штавише, у учењу Римокатоличке цркве нашли смо неколико становишта која су
супротна лекцијама папе Фрање. Још у средњем веку, према учењу Светог Томе
Аквинског, пропагиран је концепт „ordo caritatis”, што значи „ред милосрђа“.
Позивајући се на речи надбискупа Вишинског[3]: „Ordo caritatis захтева да човек који се налази на челу друштвене
заједнице и прихвата се те одговорности, треба најпре да се сети дужности према
деци његовог народа и тек након задовољавања најпречих и основних потреба
сопственог народа, он може да помогне и другим људима и народима, као и читавој
људској заједници.“ Надајмо се да ће се Црква вратити својим коренима и да ће
још једном постати снага која ће променити свет, уместо што се потчинила
његовим прохтевима.
Општепознато је да су Пољаци велика
римокатоличка нација и да је римокатоличанство један од стубова пољског
идентитета. Да ли је ОНР отворен и за друга религијска схватања као што су
православље, ислам, паганизам итд. и какав је ваш став према атеизму?
Иако је ОНР организација која
ставља акценат на римокатоличке вредности, постоје међу нама и особе које нису
верници. Ипак, оне морају да поштују улогу римокатоличанства у изградњи пољског
идентитета и није им дозвољено да нападају црквену установу и основне
римокатоличке вредности. Проблем са следбеницима других вероисповести не лежи у
нама, већ у њиховом непријатељском односу према нашој вери. Ситуација је
сложенија када је у питању ислам. С једне стране имамо пољске Татаре који су
муслимани и који се изјашњавају као Пољаци, и нико не доводи у питање њихову
приврженост отаџбини (Пољској), али са друге стране имамо непријатеље у
исламском фундаментализму. Они су чак непријатељски настројени и према
Татарима, за које сматрају да су издали ислам зато што се братиме са
„неверницима“. Основни критеријум не може да буде религија сама по себи, зато
што постоји много варијација по питању њихових следбеника. Што се тиче
следбеника јудаизма, проблем је њихово отворено анти-пољско и анти-католичко
становиште, које не можемо да толеришемо.
Упркос томе што је пољска влада признала
једнострану независност Косова, пољски националисти су небројено пута
организовали акције подршке српском Космету, на чему је јавност у Србији
захвална. Да ли је и ваша организација учествовала у протестима подршке?
Сваке године организује се
мноштво демонстрација како би се исказала подршка за српски Космет, и ми
учествујемо у томе. Ми се не ограничавамо само на учешће у демонстрацијама.
Нпр, у фебруару, у многим пољским градовима истакли смо транспаренте подршке
Србима, а поделили смо и мноштво летака и плаката. Стога, сматрам да пољско-српско
пријатељство заиста функционише добро.
За крај, која је ваша порука нашим читаоцима,
посебно женској популацији?
За крај, желела бих да се
захвалим на посвећеној пажњи и надам се да ће овај интервју учинити да се људи
још више заинтересују за Пољску. Желела бих да подстакнем читатељке да се
укључе у друштвено-политички живот, јер наша улога у друштву зависи само од нас
самих. Поздрав из кишне Варшаве!
[2] Декалог – десет Божијих
заповести.
[3] Стефан Вишински (1901-1981) –
пољски надбискуп и кардинал Гњезна и Варшаве, примас Пољске
разговор водио: Иван Петровић
Нема коментара:
Постави коментар