недеља, 1. јануар 2017.

Адам Шелонговски: ИНДОЕВРОПЉАНИ МЕЂУ КИРГИЗИМА (одломак из књиге „Исток и запад“)

Главно турско племе до данас су Киргизи, номади који лутају од Приволшких степа до горњег тока Оба и Јенисеја, дакле, кроз дио европске Русије, Туркестан и Сибир; ипак, њихова првобитна отаџбина био је засигурно јужни Сибир, тј. простор између Оба и Јенисеја. Ту је, како сведоче кинески извори, на рекама Или и Иртиш, у давној прошлости живио народ Усуна или Вусуна. Повлачећи се под притиском народа Хјунгну, Усуни су стигли са кинеске границе и створили снажну државу са престоницом на језеру Исик-кул. Потиснули су одатле народ Јучи, који се, побеђен од стране Хјунгну (165. год пре Христа), такође задржао на ријеци Или, али се под навалом Усуна морао повући даље на југ, до Согђана, сатерујући с ону страну реке Оксуса (Аму-Дарје) племе Сака (Су или Асу).[89] Ти Усуни, према кинеским хроникама, бројали су 120 хиљада породица које су сачињавале преко 600 хиљада људи. Водили су номадски живот са својим стадима; богати међу њима имали су по 4 до 5 хиљада коња. На челу тога народа стајао је старешина који је вршио власт у име владара Хјунгну, а који је носио титулу куенми. Предање казује да је покољ племена Усуна, који су начинили ратници Хјунгну, преживио само малолетни кнежевски син којег је у пустињи вучица хранила својим млеком, а и птице су му доносиле храну. Када је за то сазнао, владар Хјунгну је спасио живот дечаку, па му је чак и дао власт над његовим народом. Са временом снага Усуна постала је опасна и за сам Хјунгну: наиме, користећи се својом близином Кини, Усуни су често склапали савезе са њом против Хјунгну. Кинески цареви трудили су се да придобију њихову наклоност поклонима и златом, те су им чак давали и своје кћери за жене. Кинеске хронике забележиле су песму једне од књегиња која оплакује своју злу судбу - захвалну песму, карактеристичну за обичаје тих номада.[90] 


Те Усуне кинески извори представљају као људе плавих очију и риђе косе. Ритер[91] их пореди са Херодотовим Будинима и сматра Индоевропљанима. Неки их пак идентификују са Финцима који су, наводно, оставили за собом чудске гробове. На месту тих Усуна јављају се данас Киргизи, али чињеница на коју вреди указати јесте да и међу њима данас нису реткост зелене очи и риђа коса.[92] Према кинеским изворима, то је исти онај народ који је у IX веку, за владавине династије Танг, био познат под именом Хакас, као огранак Ујгура. У време Џингис-кана јављају се већ као Киргизи. Једни и други представљају најстарија и најцивилизованија турска племена. Још је и данас језик Киргиза, према мишљењу Клапрота[93], најчистији међу турским језицима, сасвим прост од монголских примеса.

[89] Deguignes, op. cit., I/2, 42; 56.
[90] Op. cit., 62.
[91] Ritter, op. cit., IV, 108.
[92] Ritter, op. cit., III, 535; IV, 436.

Нема коментара:

Постави коментар