петак, 06. јануар 2017.

Наташа Цветковић: ДРАГОШ БРАЈЕР – ОД АУСТРИЈСКОГ ОФИЦИРА ДО ПРАВОСЛАВНОГ СВЕШТЕНИКА



Код мене у породици постоји један неуобичајен обичај да се радујемо посети свештеника. Знамо да нам у кућу улази ведар, духовит и добронамеран човек. Његове посете осим званичног имају и незванични део. Тада нам обично исприча неку од својих поучних и инспиративних прича, или покуша да одговори на наше недоумице. Тако је и ове године, на Лазареву суботу, као и обично пешака, обишао своју парохију, како би поводом предстојећег Ускрса освештао водицу. Овога пута са собом је донео и необичну причу о Драгошу Брајеру…

Не знам ни сама колико пута сам прошла поред мермерне плоче у дворишту цркве Јасенак у Петријеву. И колико пута сам са ње прочитала имена, године рођења и смрти Драгоша и Златије Брајер, а да ме ниједном није спопала радозналост да се распитам ко су били људи чија су имена на спомен-плочи. Не знам ни колико сам прашине обрисала са монографије „Црква Јасенак крај Смедерева” протојереја Душана Д. Митошевића, а да је никада нисам отворила. Јер да јесам, знала бих ко је био Драгош Брајер, односно Карл Брајер.

Драгош Брајер се родио у Бечу 1888. године. Родитељи Бечлије Јосиф и Хермина назвали су га Карл. Карл је у Бечу провео детињство, завршио гимназију, касније и студије грађевине на бечком Техничком факултету. И вероватно у свом младалачком животу ни помишљао није да ће живот завршити као православни свештеник у сред Србије. 

Точак судбине је за Карлов рачун завртео Први светски рат. На овом рулету Карлу је допало да у својој двадесет осмој години у добровољачкој униформи аустријског лајтнанта (официра) постане окружни инжењер у Крушевцу почетком 1916. године. У то време српски војници и цивили, који су преживели Албанску голготу, стигли су на обале Јонског мора, док је у Србији Аустроугарска успостављала војну управу. 
Разочарање у освајачки рат се укрстило са једном сасвим другом причом – љубавном причом. Наиме, Карл је у Рековцу, међу избеглицама, упознао Златију Крупежевић. Златија или Злата је била кћи народног посланика и проте Николе Крупежевића из Велике Крсне. Завршила је Вишу занатску школу, а занимала се за уметност и књижевност. Према поменутом чланку из „Политике” може се закључити да је управо њена кућа, која је служила као официрска менажа аустријској војсци, била место на којем су се састајали и размењивали мишљења и емоције ово двоје младих људи.

Да ли услед свог разочарања ратом или због превелике љубави према Злати, или можда због преплитања ових околности, Карл је решио да пређе у православље. Приликом једног свог одсуства крстио се у православној цркви Светог Саве у Бечу. Тако се у Србију вратио са новим именом Драгош, а ускоро се и венчао са Златом. О Карловој новој вероисповести његови надређени нису ништа знали. Да јесу, вероватно би му следио војни суд због издаје.


Захваљујући лекарском уверењу, које је добио на име бронхитиса, Драгош је заједно са својом женом отишао у Беч, па у Швајцарску. Затим је српским властима предао захтев за држављанство и, без обзира на бронхитис, пријавио се за учешће на Солунском фронту. Остаје нејасно да ли је учествовао на фронту или је у ишчекивању дозволе дочекао ослобођење Србије. Са окончањем рата Злата и он долазе у Велику Крсну и ту остају. Први посао који је Драгош почео у својој новој земљи је био млинарски. У младеновачком крају је изградио први млин са саугас мотором. Али, посао му је пропао. После млинарског фијаска опробао се као грађевинар у Смедереву. Изводио је земљане насипе, градио радионице за поправке железничких вагона и саградио неколико вила у Београду. Изгледа да се није проналазио и сналазио у пословању јер му се финансијска ситуација временом погоршавала. Тако је одустао од даљих пословних подухвата и 1929. године, у четрдесет првој години живота, уписао Богословски факултет у Београду. Вероватно је узор нашао у породици своје жене, у којој се свештенички позив преносио с колена на колено. За свештеника је рукоположен у раковачком манастиру, а прва служба му је била у удовичкој парохији, која је обухватала села Удовице и Петријево код Смедерева.

Новооснована удовичка парохија није имала своју цркву, већ је народ одлазио у смедеревску градску цркву, па је отац Драгош дошао на идеју о подизању цркве у својој парохији. Као погодно место за храм наметало се место Јасенак у близини Петријева. Јасенак је већ био познат као свето место, на којем су се дешавала чудотворна исцељења у храстовој шуми у којој расте миришљава биљка јасенак (за коју се иначе сумња да је библијски пламтећи грм). Народ се скупљао са свих страна уочи Ђурђевдана, Спасовдана и Духова, како би преноћио у шуми верујући у исцељење. Код мештана је већ постојала идеја да се сагради склониште или капела, али је Драгош предложио да се сагради храм. Успео је да организује читаво село за овај велики и скупи подухват. Сам је приложио своје грађевинско умеће и архитектонски план. Првобитна црква је имала петора врата, по узору на бању Витезду у Јерусалиму. Градња је трајала од 1936. до 1938. године. Црква посвећена Светом Ђорђу је освештана 1940. а током Другог светског рата је потпуно руинирана.


Као успомена на првог неимара у дворишту цркве, са северо-источне стране, постављена је спомен-плоча с почетка овог текста. Драгош Брајер није сачекао освећење цркве. Крајем 1936. затражио је премештај у Велику Крсну. Вратио се у породичну кућу своје жене и тамо наставио свештеничку каријеру.

Који су били разлози за напуштање Јасенка можемо само да нагађамо. Према записима из „Политике” овај грађевински инжењер, аустријски официр, млинар и православни свештеник, био је љубитељ лепе књижевности и возова. Код својих парохијана је био омиљен, познат по доброти и посвећености. Златија је умрла 1943. Драгош је живео још двадесет година после ње. Где је провео Други светски рат и године после рата и како, да ли се икада вратио у родни крај, да ли је осим две кћери имао још потомака остаје непознато. Умро је 1963. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду. Животна прича Драгоша Брајера, потпуна или не, свакако је несвакидашња. Отвара многобројна питања, а на нека друга даје одговоре…

Оно што је сигурно је то да је град Смедерево обогатио за чаробни Јасенак. Хвала му и нека му је вечна слава.
  
   



 


Нема коментара:

Постави коментар